Члан Покрајинског одбора за обележавање јубилеја Павел Сурови, који је и директор Културног центра „Кисач” у истоименом месту, каже за „Дневник” да прикупља историјску грађу о улози Словака у том значајном догађају, да би Културни центар припремио на словачком и српском језику издање о знаменитим Словацима – делегатима на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. године.
„За нас Словаке у Војводини одржавање Велике народне скупштине у Новом Саду јесте важан историјски догађај јер је тада и код Словака на овим просторима била велика жеља за слободом и сви су се, заједно са Србима и Буњевцима, окупили око тог циља“, наводи Сурови.“Наши делегати су такође учествовали у доношењу важне одлуке о присаједињењу. На Великој народној скупштини је било 62 делегата Словака, међу њима и др Људовит Мичатек, један од пет председавајућих Великој народној скупштини. Његово име стоји на две одлуке Скупштине.“
Напомиње да му је лично указана велика част тиме што га је председник Покрајинске владе Игор Мировић изабрао за члана Одбора за обележавање 100 година од присаједињења војвођанских области Краљевини Србији. Сурови је и започео истраживање о томе ко су били ти Словаци учесници Велике народне скупштине јер се мало зна, не само о том догађају него и делегатима који су прогласили присаједињење. Сурови прича да је у протекла три месеца прочитао „тону” материјала, старих часописа из тог времена да би дошао не само до имена делегата него и до њихових биографија и фотографија.
„Захваљујући Мирославу Брни и Јану Павлову, двојици колекционара који имају фотографије старе више од сто година, успео сам да дођем до фотографија неких знаменитих Словака из тог периода“, наводи Сурови.
Каже да је велика повезаност Срба и Словака почела још од Мајске скупштине 1848. године. Др Људовит Милош Мичатек, један од оснивача часописа „Долноземски Словак”, који је почео да излази 1902. године, записао је да су „Срби велики брат који чува малог брата Словака”.
„Људовит Мичатек и његов брат Владимир су били делегати Велике народне скупштине. Они су били синови учитеља и свештеника Бранислава Мичатека који се из Словачке доселио у Кисач где је учио 300 деце. Људовит је имао адвокатску канцеларију у Новом Саду, а Владимир се бавио поезијом“, наводи наш саговорник.
Новосадски правник др Милош Крно, пријатељ Јаше Томића, такође је био знаменити Словак. Оснивач је Словачке банке у Новом Саду, која се налазила у Шафариковој улици. Био је и власник и уредник политичко-друштвеног часописа „Долноземски Словак”. У његовој банци су се често састајали прваци Велике народне скупштине, али Крно није дочекао сазивање Скупштине јер је умро 1917. године.
„Јаша Томић је на Великој народној скупштини рекао да је велика несрећа што Крно није доживео присаједињење јер би га он радо видео као председника Народне управе, односно тадашње покрајинске владе. Томић је, наиме, сматрао да би се Крно, као веома успешан банкар и политичар, веома добро снашао и на функцији председника Народне управе“,наводи Сурови.
У Народној управи, која је формирана после Велике народне скупштине, правосуђе је водио Словак Казимир Аугустус Рат из Бачког Петровца, окружни судија за време Првог светског рата у Новом Саду, Ваљеву и Крушевцу, а Јан Чајак је добио функцију у Секретаријату за културу, док су у Великом народном савету (скупштини), који је имао 50 чланова, пет били Словаци.
„Та жеља за слободом, буђење народне свести и пожртвованост код Словака заједно са Србима почетком 20. века све до присаједињења, мислим да су непоновљиви. Сматрам да такво заједништво код Словака какво је тада било данас много недостаје“, оцењује Сурови.
Ержебет Марјанов
