Елеонора, наставница француског и немачког језика у економској школи у Швајцарском Базелу, где је одрасла и живи, почетком јула је допутовала у Нови Сад са сином Николасом, кћерком Корин и унукама.
Био је то њен четврти сусрет са родним крајем прадеде, деде и оца. Са Елеонором Јунод Мичатек смо се срели у Кисачу.
- Човек се радо враћа тамо где је добродошао, а ја сам овде лепо примљена – прича за “Дневник” - Понела сам и пун кофер докумената и фотографија о деди Људовиту. Желим да се о њему напише велика и озбиљна књига. То ми је и био један од разлога због чега сам поново овде. Повела сам и сина и кћерку да погледају дивну поставку у Музеју присаједињења. Нажалост, други син и кћерка нису могли да пођу са нама због обавеза.
Човек се радо враћа тамо где је добродошао, а ја сам овде лепо примљена. Понела сам и пун кофер докумената и фотографија о деди Људовиту (Елеонора Мичатек)
Елеонора је изложбу у Музеју присаједињења погледала прошле године приликом обележавања стогодишњег јубилеја присаједињења Баната, Бачке, Барање и Срема Краљевини Србији. Поставка је оставила снажан утицај на њу. Била је испуњена радошћу што су људи који су пре једног века веома много учинили за слободу и равноправност свих на овим просторима, добили заслужено место.
- Обележавање стогодишњег јубилеја у Новом Саду је било достојанствено – прича Елеонора - Била сам импресионирна како је све то било добро осмишљено и свечано. Ми потомци посланике Велике народне скупштине лепо смо дочекани. Када је господин Игор Мировић прочитао наша имена, и кад сам чула своје име, махала сам му да сам ту и да се радујем због тога.
Потомци Велике народне скупштине поносни
Обележавање стогодишњег јубилеја у Новом Саду је било достојанствено – прича Елеонора Мичатек. - Била сам импресионирна како је све то било добро осмишљено и свечано. Ми потомци посланике Велике народне скупштине лепо смо дочекани. Када је господин Игор Мировић прочитао наша имена, и кад сам чула своје име, махала сам му да сам ту и да се радујем због тога.
Еленора је четврти пут у Новом Саду и Кисачу. Ту су њени корени. Ту су живели и стварали њен предеда Јан Мичатек, учитељ и евангелистички светшеник, творац симбола и заставе Словачке Републике, и њен деда Људовит, који је, осим послова у својој новосадској адвокатској канцеларији, уређивао и двонедељник на словачком језику “Долноземски Словак” и помагао оцу у Евангеслистичкој цркви у Кисачу. Први сусрет са Кисачем Елеонора је имала у детињству. Њен отац Микулаш, син Људовита који је попут оца био доктор правних наука и једно време Бенешов правни саветник, довео је своју породицу у Кисач да обиђу његову родну кућу.
– Не бих знала да вам сад покажем где је та кућа. Била сам сувише мала да бих запамтила где се налази – прича Елеонора - Сећам се да је у дворишту куће био дубоки бунар и да су укућани мене и брата плашили да не приђемо близу бунара јер у њему живи “ђаво”. Бојали су се да случајно не упаднемо у бунар.
У Кисачу данас постоји улица Мичатек. Налази се у близини основне школе. Елеонора међутим, не зна да ли је у тој улици била породична кућа Мичатекових, али близина школе тој улици на неки начин симболизује значајну улогу породице у развоју просветитељства Словака. Треба подсетити и на декларацију Словака коју је на Великој народној скупштини прочитао Људовит Мичатек и у којој Словаци траже од браће Срба да у новој држави имају школе на матерњем језику, да се у управама и Евангелистичкој цркви служи на матерњем словачком језику.
Декларација је 1919. непуних годину дана после Велике народне скупштине и спроведена у живот. После смрти Људовита Мичатека, великог борца за равноправност и слободу, учесника у Првом светском рату, породица Мичатек је 1928. године напустила Војводину и Кисач.
Елеонора је рођена у Братислави 1960. године.. Њени родитељи би често одлазили код очеве родбине у Тренчи где је као девојчица слушала приче о деди Људовиту. Тако је чула да је деда имао само четири године када му је мајка умрла. Њега и његове сестре одхранио је отац Јан Мичатек.
- Године 1968. емигрирали смо у Швајцарску након што је војска државе Варшавског пакта, предвођена са Совјетским Савезом ушла у Чехословачку да заустави Прашко пролеће које је водила ка политчким реформама. У Швајцарској сам се школовала, запослила и удала за Швајцарца – каже.Други њен сусрет са Војводином, Новим Садом и Кисачом био је 2003. године када је њена кћерка Корин писала матурски рад у гимназији. Обрађивала је тему “Европски човек” и одабрала је биографију Микулаша Мичатека, који се уклапао у задату тематику.
-Те године сам се први пут уверила и пријатно се изненадила тиме како су Словаци на овим просторима успели три века да очувају свој језик, обичаје и културу. Не бавим се политиком да бих се упуштала у коментар, али је отац често говорио о добром примеру мултинационалности и мултикултуралности Војводине и Србије.
Често је читао неке чехословачке новине и коментарисао како су Словаци у дијаспори заборавили свој језик, писмо и традиције. Овде је то сачувано и неговано од насељавања Словака, значи три века!
Елеонора Мичатек брине о томе да њена деца и унуци не забораве на своје корене. Сви говоре словачки и путују, обилазе места где Словаци живе.
Ержебет Марјанов
Пројекат „Толеранција и разноликост удружене у заједнички живот Војводине” реализује „Дневник” уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и верске заједнице.
