Одрастао је у Смедереву и нису га често дечаци из улице бирали у свој тим, али он никада није одустајао, много је волео фудбал.
- Улица је увек била пуна деце, а ја сам био најмлађи у групици са којом сам играо фудбал. У почетку ме нико није желео у тиму зато што сам био најмањи, али су касније схватили да сам најбржи, па су почели да ме бирају. Увек сам хтео да се доказујем и ништа ми није било тешко. Сви су ме доживљавали као млађег брата. Зову ме мали Аца и данас када дођем у стари крај. Дружимо се и сада када сам у Смедереву. Без обзира на број обавеза који имам, увек се потрудим да нађем времена за њих – рекао је Митровић за Информер.
Већ у детињству појавили су се проблеми због путовања Смедерево - Београд, а родитељи су радили и имали своје обавезе.
- Одрастао сам у нормалној, радничкој породици. О мени и брату су доста бринули баба и деда јер су мајка и отац много радили. Када су били у првој смени, устајали су у четири ујутру да иду на посао. Тата је био возач, а мајка кондуктер у “Ласти”. Тако су се и упознали. Без обзира на гомилу обавеза, увек су налазили времена да са нама уче или да мене возе из Смедерева у Београд на тренинге. Шест пута недељно. Пре или после школе, у зависности од тога која сам смена, чекали су ме да ме одведу на тренинг и врате кући. Имао сам времена само за школу и фудбал, а они само за посао и моје тренинге. Путовали смо тако од моје девете до четрнаесте године. Онда сам се преселио у Београд и од тада је свима нама у породици било лакше.
Данас на своје детињство гледа из друге перспективе, као отац.
- Тек сада, када сам отац, схватам колику су жртву због мене подносили моји отац и мајка. Одрицали су се свега да бих ја успео да остварим снове, да бих могао да радим шта волим. И мој брат је много пута морао да се жртвује. На пример, дешавало се да немамо пара и онда он не добије нове патике и мајицу да би имали мени да купе копачке и костобране. Наравно да сам срећан што сам успео, али ми је много драже што се то догодило због свих њих, који су годинама себе стављали у други план да бих ја ишао према својим циљевима. Драго ми је што данас њима могу да пружим више.
Играјући за Партизан дуго није био у првом плану. То се променило тек након пет година, када је црно-бела екипа остала без много фудбалера који су отишли на окупљање репрезентације.
- У периоду од моје девете до 14. године ниједном нисам био стартер на утакмицама, само сам у игру улазио с клупе. Много пута сам желео да променим клуб, да одустанем, али родитељи ми нису дали. Био им је циљ да ме склоне са улице, да не кренем странпутицом. Да моје окружење буде здраво, да се не дружим са уличарима, већ са спортистима, да будем васпитан како треба. И дан-данас памтим речи које су ми често говорили да ако желим да будем најбољи да морам да тренирам више од свих.То ме је ојачало за све што је касније дошло.
Од клуба из Хумске није зарадио много. Размишљао је о головима, победама и трофејима, новац није био у првом плану...
- Мој први уговор у Партизану је био на 1.000 евра месечно. Требало је да зарадим 12.000 евра за годину дана, међутим, ја сам примио три плате. Родитељи су ме у том периоду још издржавали. Нико од Партизанове деце није се опарио у Партизану, али ми смо тад маштали о победама, головима у дербију, трофејима и нико није мислио на новац – истиче Митровић.
Од Смедерева, преко Партизана и Белгије, до Лондона, игра тренутно у Фуламу и блистао је у националном тиму Србије у квалификацијама за Мундијал.Очи фудбалске Србије су, између осталих, упрте у сјајног голегетера, уз веру да ће бити један од кључниг играча за пласман на Светско првенство у Катару.
С. Р.
