По игри репрезентације Србије овај меч био је сасвим другачији од оног који је виђен против Марока у Торину (1:2). Уродила је плодом критика стручне јавности и медија, рекли бисмо, и селектор Младен Крстајић је схватио да његови изабраници морају много ангажованије да играју а основа тима мора бити хомогенија, и да атмосфера како у тиму тако и у јавности мора бити уравнотежена.
Шта се променило од меча у Торину? Па пре свега састав тима и приступ игри. Стојковић је био на голу, Рукавина уз десну аут линију, два штопера Ивановић и Настасић, испред њих десно, Миливојевић. Дакле, пола тима, систем 4-2-3-1 и бољи приступ игри донели су победу против одличне Нигерије која готово да нема слабо место у тиму, а рекли бисмо, и на клупи.
Од самог почетка Србија је деловала затегнуто, имала иницијативу, продирала лево и десно тако да противник није знао одакле му прети већа опасност, екстра пас, да се изразимо кошаркашки, одличан, са много трчања и прављења прекида (чак 15). Ако томе додамо већи посед лопте, не пуно (56/44%) али довољно, дупло више шутева на гол (14/7), у оквир гола (9/3), корнера (9/3), убацивања (34/18) све је изгледало много боље. Почевши од извођења аута, мало је било враћања лопте, углавном због промене стране, било је транзиције, контра напада... уживали смо гледајући орлове.
Било је и грешака, пре свега, захваљујући и квалитету противника, задња линија мора више да скраћује терен, преблизу су били Стојковићу, а потом, и неколико прекида направљено је близу шеснаестерца. Код прекида орлови играју зону уместо човека, тако су Нигеријци хватали лопту главом и поред знатно виших играча Србије а то је била мана, чини нам се, и током ранијих утакмица.
Нигерија јесте имала иницијативу у последњих 15 минута меча, пре тога прилике у 28, 35. и 63. минуту али је одбрана Србије била веома сигурна.
Сви су играли боље: Стојковић сигуран, па Коларов и Рукавина који је био право освежење, са пробијањем, сигурнијим одигравањем лопте и изношењем из троугла. Ивановић је имао две изгледне прилике, поуздан у одбрани као и Настасић. Потом, пожртвовани Матић и Миливојевић добри у изношењу лопте, па Љајић и Тадић врхунски мајстори. Костић је, овога пута, био одличан, са две асистенције али и пуно трчања овога пута не у празно... сви су прилазили и трудили се. Митровић са два гола и једним поништеним, ефикасан, какав и треба да буде са пуно лопти близу шеснаестерца противника а не да троши снагу далеко од гола, са добрим дуплим пасом ка Љајићу. По приликама Србија је морала дати још који гол али и овако је добро.
Орлови би, такође, морали бити ефикаснији после прекида са толико добрих скакача: Ивановић, Митровић, Матић, па још када се Сергеј Милинковић Савић прикључи треба уиграти и овај сегмент игре. Треба похвалити игру Грујића који је пуно трчао, износио лопту, додуше, са потезом више, али сигурно је права алтернатива и будућност орлова.
Заиста смо уживали гледајући орлове, када је судија Повсон одсвирао крај, желели смо још овакве игре. Надамо се да ће убудуће бити мање експеримената, костур тима је познат, не треба заборити ни Фејсу и Марковића, поред ових које смо видели. Остале су још три пријатељске утакмице да се одиграју, да се намести задња линија, уиграју Пријовић и Живковић, једино, можда, недостаје боља замена на месту левог штопера.
Уз овакво залагање, и да дрес репрезентације Србије не служи као одмор од напорних лигашких утакмица, већ пре свега част, можемо се надати најбољем на Светском првенству у Русији 14. јуна само да послужи здравље.
М. Ковачевић
