Филиповић је већ годинама запослен у Фудбалском савезу Србије, пре свега као скаут, тренутно се налази у карантину у Београду, а унук је рођен у Лисабону.
Добио сам унука Матеа. Немањина (Филиповићев син, прим. аут) супруга се породила у јеку епидемије корона вируса. Све је срећом прошло како треба па су пре неколико дана отпуштени из породилишта. Нажалост, ја сам овде у карантину, имам 67 година и не смем да излазим. Стално сам на вези са Лисабоном, као и Лондоном где ми живи кћер са унуком Луком. Срећом ова технологија и "Фејстајм" омогућавају ми да будем у сталном контакту, да их гледам сатима али једва чекам да их пригрлим у наручју, рекао је Филиповић за сајт црвено-белих.
У ризичној сам групи, не смем да излазим а оно што ми треба из продавнице донесе ми Гордан Петрић, који ми је комшија. Тешка срца сам прихватио чињеницу да су ми кретања ограничена само на „четири зида“ јер сам навикао да шетам, будем активан, дружим се, радим. Међутим, целокупна ситуација је врло озбиљна, глобално застрашујућа у целом свету и само строгом дисциплином, придржавањем свега што нам лекари препоручују, избегавањем контаката, пандемија корона вируса може да се сузбије и победи, казао је Филиповић.
Стрпљење и свест да бригом о себи бринеш и о друштву Филиповића, како каже, свакодневно води кроз дан.
Шалим се с пријатељима да шетам у круг док не набијем пулс 140. Недостаје ми активна шетња па марширам по кући. Нађем себи да нешто и радим, да се занимам, али највише времена проводим у комуникацији са мојима у Португалији и Енглеској. Гледам вести обавезно, анализирам нешто за посао, имам времена да погледам филм, читам књиге, у контакту сам и са мојим ветеранима... И тако из дана у дан. Радујем се свакој доброј вести јер једва чекам да све ово једног дана прође а ја одем да видим унуке, поручио је Филиповић.
