Тешко да је тада могао и да претпостави да ће у клубу остати до данашњег дана, а, ето, заједно с колегом Немањом Мијићем је са екипом у Белеку.Иначе, играчи му бескрајно верују.
- Када сам дошао у клуб, др Борко Вукосав, с којим сам касније остварио сјајну сарадњу, као и ранији физиотерапеут Миодраг Миливојевић узели су ме „под своје“ и научили послу. Две године после мене стигао је и колега Мијић и од тада у тандему водимо рачуна о играчима. Током година прошло је много играча и тренера , а ја имам више од 600 утакмица на клупи Воше – истиче Маријан.
Који су највећи успеси које су црвено-бели остварили од када сте део клуба?
- Два пута смо се радовали трофеју у Купу, чини ми се да смо шест пута наступили у финалу тог такмичења, а било је ту и дивних тренутака и успомена које су ми остале после дуела с Атлетиком у Мадриду, Бурсом, Сампдоријом... Дакако, сећам се и пораза у финалу Купа с Партизаном из 2011. године, када смо се повукли с терена. То нас је, све заједно, највише болело... Од тренера највише сам волим да радим са Ненадом Лалатовићем, лепе успомене ме вежу и за Сосу Бабића, Марка Николића, Златомира Загорчића, мада су ми и остали остали у драгом сећању.
Шта и кога бисте још издвојили?
- Упознао сам велике играче и људе, попут Илије Пантелића, чијих прича се и данас сећам, попут оне да се у Француској дружио и са славним глумцем Жан-Пол Белмондом. Неколико година нисам смео ни да му приђем из страхопоштовања које сам према њему осећао. Слична осећања имао сам и према легендарним фудбалерима Петру Никезићу и Добривоју Тривићу и још некима чија су имена била и јесу велика у свету српског фудбала.
Два искључења
Занимљив детаљ је и тај да је Маријан два пута доживео искључење.
- Једном је један наш познати арбитар пришао клупи и мени показао црвени картон, иако нисам баш ништа урадио. Објаснио ми је тај судија да једноставно не може да искључи др Вукосава и одлучио је да избаци мене. Други пут сам пре неколико година искључен у сусрету с Партизаном, али тада због мног приговора.
Ваша вишегодишња сарадња с др Борком Вукосавом сигурно вам је посебно важна?
- Пуно тога сам од њега научио, схвативши да је позив спортског физиотерапеута потпуно другачији од оног што сам у школи учио. Важна је свакодоневна едукација, учење, примена одговарајуће апаратуре, јер технологија напредује и то мора да се прати. Са др Вукосавом и данас одлично сарађујем, помогне нам и др Немања Мирнић, који је такође један од најквалитетнијих специјалиста спортске медицине с којима радим. Њима треба додати и професора др Лукача, па др Миланкова, др Сеничар, садашњег лекара наше екипе др Владимира Чолаковића, као и кондиционе тренере Александра Јанковића и Сашу Семередија.
Да ли сарађујете са колегама из осталих суперлигашких клубова?
- Не толико, али им помажемо. Сећам се када је један играч Златибора повредио главу судија те утакмице позвао је др Чолаковића и мене да му помогнемо и укажемо му прву помоћ. Волим свој посао, јер живот у спорту је најлепши, иако се нисам сам озбиљније њиме бавио. Колега Мијић и ја провели смо пуно времена заједно и по самим погледима знамо шта ко треба да ради, без сувишних речи. Нико од нас двојице није главни, равноправни смо у послу, с тим да углавном ја на утакмицама утрчавам на терен и помажем озлеђеним фудбалерима.
Пропутовали сте с Вошом читаву Европу, постали породични човек и добили сте ћерку?
- ФЦ „Вујадин Бошков“ је машинерија, у којој свако од запослених има значајну улогу. При томе мислим на наше куварице, возача, чистачице, момке који одржавају терене и све остале, јер без њих Војводина не би била то што јесте. И супругу сам упознао уз помоћ Војводине, добили смо ћеркицу Милу и овај клуб је, на свој начин, постао моја кућа – истакао је Горан Маријан, рођен у селу Степановићеву, у које да често оде код родитеља.
А. Предојевић
