Међутим, када су тренери посегли за неким другим решењима, број 3 означавао је позицију фудбалера који је деловао поред лева аут линије, иако на светским првенствима није било тако. Легендарни голман бразилске репрезентације Гилмар, волео је да брани у дресу с “тројком” на леђима, ценатрхалф „кариока“ Мауро је такође носио исти број, као и либеро „златне генерације“мађарске репрезентације Ђула Лорант. С исом “нумером” наступао је и Баскијац у дресу француске репрезентације Винсент Лизаразу, који због почитичких убеђења, није желео да игра с „пола света“. Списак бисмо допунили и штопером пољске репрезентације Владиславом Жмудом, који је наступио чак на четири мундијала, као и Бразилцом Лусијом, али је он играио на место центархалфа.
У основи, ипак, број 3 био је резервисан за леве бекове, а носили су га многи легендарни фудбалери. Први великан који је на мундијалима у дресу с бројем три освојио „богињу“ био је Бразилац Нилтон Сантос, а потом су многи сјајни фудбалери играли уз леву аут линију. Старији љубитељи фудбала сигурно се сећају Ђакинта Факетија, легендарног бека Италије, који је 1968 .године наступио у финалу Купа Нација, у поновљеном мечу с Југославијом (2:0). Некако су се на левом беку најбоље сналазили Немци, Бразилци и Италијани, ваљда због темперамента, али и тактике, јер су леви бекови у игри имали нешто више слободе него њихови партнери на десној страни.
По многим оценама, најбољи леви бек свих времена био је Италијан Паоло Малдини, фудбалер Милана, чији дрес је повучен. Паоло је играо сјајно, имао је дугачак корак, сјајни преглед игре, а у одбрани, као и сви Италијани, играо је тактички врло зрело. Интересантно је да је био дешњак, али се сјајно уклопио на левој страни и био је прави џенлмен у копачкама. У ризници има безброј трофеја: освојио је чак пет трофеја у Купу шампиона, осам пута јбио првак Италије, био је финалиста Мундијала, а освојио је и треће место с „азурима“ на Светском првенству 1990. године. Четири године касније проглашен је за најбољег фудбалера света.
Одмах уз раме Малдинију је бек немачке репрезентације Паул Брајтнер, фудбалер који је једно време, иако је играо на позицији левог бека, креирао игру „панцера“. Имао је сјајан шут и у дресу репрезентације је, на 48 мечева, постигао 10 голова. Један је од најзаслужнијих, уз Бекенбауера, Мајера и Милера, што су Немци 1974. године освојили титулу светског првака. Славу је стекао у минхенском Бајерну, али три године и то с великим успехом, играо је у Реалу (1974 -77), а потом се вратио у Немачку.
Наравно без Бразилаца се не може, треће место на листи вечитих припада Роберту Карлосу, који је имао топ у ногама“, наступио је чак на три светска првенства и освојио једну титулу. Каријеру је почео у Палмеирасу, а после епизоде у Интеру, чак 11 година носио је дрес гиганта из Мадида. Играчке дане Карлос је завршиио у руском Анжију.
Међу најбољим левим бековима света су још двојица Италијанима, већ поменути Факети и Антонио Кабрини, који је дуго био звезда Јувентуса. Ту су и Немац Андреас Бреме и Енглез Ешли Кол, а међу десет најбољих су и Патрик Евра, па Лизаразу и Шпанац Ђорди Алба.
Што се наше репрезентације тиче, имали смо одличне фудбалере који су играли на позицији левог бека. Почело је 1954. године у Швајцарској и с Томиславом Црнковићем, потом је овај број преузео фудбалер Партизана Фахрудин Јусуфи, веома успешан био је и одбрамбени играч ОФК Београда Драгослав Степановић, а на Мундијалу у Немачкој левог бека играо је Џемал Хаџиабдић. Касније је поред леве аут линије с успехом играо Синиша Михајловић, мада је више волео да игра у везном реду и у централном делу одбране , али он није носио “тројку”. Ни сада немамо већих проблема с левим беком, ту је Александар Коларов, али он радије носи број 11 на леђима.
Г. Ковач
