У ретке изузетке спада свакако дугогодишње искрено друговање и поштовање легенди српског и југословенског фудбала, недавно преминулог Драгослава Шекуларца и Тодора -Тозе Веселиновића, који је са животне сцене отишао пре две године. О томе сам, са великим задовољством, писао у књигама о њима - „Тоза - тобџија са Салајке” и „Ја, Шеки - Драгослав Шекуларац”, бележећи и комплименте који су један другом делили.
„Тоза је величина. Велики фудбалер, велики тренер и велики човек. Морам рећи и велики боем, што се мени веома допадало“, наглашено ми је Шеки описао славног Новосађанина, који му је био саиграч у репрезентацији и тренер.
„Као старији, међу нама је разлика седам година, Тоза је знао и да ме критикује због неоодговорне игре. Чинио је то убедљиво, али би сву жуч коју би излио на мене убрзо скинуо његов топли осмех који разоружава.“
Тозина правичност и благост били су разлози због којих га је, понекад превише темпераментни и несташни Шеки максимално поштовао као тренера у колумбијском Иденпедентеу, иако је тада, први пут у каријери, стављен на клупу за резерве. Уверен да је и тај Тозин потез био пријатељски и за његово добро, Шеки је - опет први пут од кад је почео да игра фудбал - кренуо с допунским, и то тајним, тренинзима како би се што пре вратио у екипу.
„Године проведене у Колумбији сматрам најлепшим периодом мог живота. Добрим делом и због дружења с Тозом“, казао ми је Шеки.
„Мом драгом Тошкари “замерам” једино што ме навукао да се кладим на коњским тркама што ми је, као и њему, вероватно, однело доста пара.“
Тако се “јадао” Шеки који је са нескривеним дивљењем говорио о Тозиним реализаторским способностима, о његовим хет-триковима, о сталној глади за головима, о уживању у дриблингу и дрчном држању пред противником ма ко он био, али и о Този као патриоти и каваљеру са стилом...
Фото: Дневник, архива
Прво дуже дружење имали су 1956. године, као репрезентативци Југославије на Олимпијским играма у Мелбурну и тада се умало нису и физички обрачунали. Повод је била пропуштена прилика за гол у изгубљеном финалу против СССР-а (0:1) и то због Шекијевог поигравања са славним руским голманом Лавом Јашином пред којим су се, неометани, нашли њих двојица. На тренутак је изгледало да ће Тоза, који је киптео од беса, згромити млађаног саиграча, али се све, ипак, мирно завршило. Била је то и њихова последња свађа после које су уследиле деценије искреног пријатељства, јавно исказиваног поштовања и помагања.
„Годинама касније подсећао сам га на те тренутке у Мелбурну, али љутње више није било“, испричао ми је Тоза, тврдећи да је Шеки, мада наизглед другачији, заправо крајње позитивна личност, човек широке душе и широке руке…
„Сматрам га једним од највећих фудбалера на нашим просторима. Да је био мало вреднији и дсициплинованији, био би неприкосновени број 1, што је, вероватно, био и без тога“, Веселиновићева је оцена Шекуларца коју сам „утиснуо” у књигу о другој Звездиној звезди.
А затим и следеће Тозине речи, топле и наглашено пријатељске:
„Рећи ћу да сам волео Шекија, баш онаквог какав је био. То, вероватно, нешто говори и о мом доживљају фудбала, мом погледу на ту игру.“
У дуелима Црвене звезде и Војводине, Тоза и Шеки су најчешће били играчи од чијег је надахнућа зависио исход утакмице. И, наравно, љути ривали који су се тешко мирили с поразом. Никада се, међутим, није догодило да са терена не изађу загрљени, да не размене честитке и утеху. Њихово пријатељство ништа није могло да помути. На то су обојица били поносни до краја.
Кад је Тоза отишао у вечност, Шеки је изјавио да се осећа као да је изгубио неког најрођенијег!
Јово Вуковић
