У главни град ове земље стигао је после изванредних резултата које је остварио с екипом Грбља, коју је од кандидата за испадање из најјаче тамошње лиге довео до квалификација за Лигу Европе. То му је била одлична препорука да преузме најбољи црногорски клуб, а Говедарица се није уплашио изазова и у новој сезони ће седети на клупи плаво-белих.
Ових дана већ искусни стручњак се са својим тимом налази на припремама на Златибору и веома радо се одазвао да говори за „Дневник“.
-Моја играчка каријера била је углавном везана за Нови Сад, Челарево, Беочин и Бачку Тополу. Имао сам проблеме с оком и нисам могао да одем изван граница наше земље, а имао сам понуде много великих клубова. Међутим, нисам могао да прођем лекарски преглед и то је утицало на моју каријеру, која је остала везана за Бачку, Банат и Срем, јер сам само ту играо. Рођен сам у Сутјесци, селу покрај Зрењанина, а читав живот везан сам за Нови Сад. Играчку каријеру завршио сам у РФК Нови Сад и тамо почео да се бавим тренерском послом, а моје име везује се углавном за неке мање клубове у којима је било великих проблема, тако да ме је пут водио на различите стране.
Иако сте играли на позицији штопера, волите и инсистирате да екипе којима сте тренер играју офанзивни фудбал?
- У основи, од екипе коју имате зависи то какав ћете фудбал да играте. У Црној Гори сам у минулој полусезони с екипом Грбља био други, јер ми је Сутјеска побегла за два бода. Свим екипама сам на гостовањима узимао бодове и јасно је да не можемо да причамо о некаквој дефанзивној игри. Уосталом, имали сте прилику да гледате тренинг утакмицу Војводина – Будућност, у којој су обе екипе биле окренуте ка офанзиви и у којој је мој садашњи тим пропутио да реализује три-четири одличне прилике. Једноставно, модеран фудбал вас просто тера да играте што офанзивније.
Будућност је за ривала у првом колу квалификација за ЛЕ добила екипу Тренчина?
- Заиста смо добили веома јаког ривала, јер управо је Тренчин пре неку сезону елиминисао Војводину у истом такмичењу. У неугодној смо ситуацији, јер су Подгоричани имали изузетно лошу сезону иза себе и налазе се у периоду када мењају екипу. Тренутно смо у процесу стварања тима, а најгоре је то што је размак између надметања у Европи и почетка домаћег првенства јако велик. Практично, мораћемо да одрадимо још један циклус припрема и то је оно што није добро. Највећи промет на тржишту биће тек средином јула, циљ у домаћем првенству нам је титула првака и освајање Купа и због тога је невоља када не можете да комплетирате састав на време.
Стручњак сте из Новог Сада, а тренерима који у њему живе увек је велики циљ да једног дана седну на клупу Војводине. Да ли је и с вама исти случај?
- Мање је познато у граду да сам у неколико ситуација био близу клупи Војводине, а никада на њу нисам сео. Наравно да је Воша жеља свих нас који смо одатле, међутим, не треба ништа радити на силу. Једноставно, када дође право време за то – десиће се. Војводина је бренд за све Новосађане, круна свега што се тиче играчког и тренерског рада.
Да ли је с вама у Црној Гори и породица?
- Нажалост, моје двоје деце и супруга нису са мном, већ су остали у Новом Саду. Деца иду у школу, супруга је запослена и не могу да ме прате. Смета ми то, како неће, али сам захвалан фамилији што имам њену подршку. Ретко долазим кући, јер велики клубови захтевају велики рад и тешко се проналазе слободни дани и баш зато је улога породице изузетно важна – нагласио је Говедарица.
Ваш брат Дејан је стекао велико играчко име управо међу црвено-белима и постао репрезентативац наше земље. Да ли вам је та чињеница током каријере у неким ситуацијама можда и сметала?
- Није, јер је Дејан, који је годину дана млађи од мене, ишао сасвим другим играчким правцем. Он је све фантастично одрадио, стекао велико фудбалско име и данас ради уз Драгана Пиксија Стојковића. Радили смо све на различите начине, иако смо поникли из исте куће, што сведочи да смо све стварали чисто спортски. Ја сам, с друге стране, значајније фдубалско име почео да стварам на тренерском пољу.
Ваше име се посебно везује за Пролетер са Слане баре. У колико сте наврата седели на клупи Сланобараца?
- Уууу... Четири пута! Тамо сам правио стварно добре резултате и зато сам се надао позиву Војводине, али су они некако измицали, што значи да није било право време за то. Јако је добро за новосадски фудбал то што ће у наредној сезони имати два суперлигаша, јер сам град и регион око њега играчима омогућује да циркулишу и доказују огромни потенцијал који имају. Уз то, Војводина је увек била јака када је у граду имала достојног ривала. Некада је то био Нови Сад, а данас је Пролетер. Да не заборавим, веома је важно да се на позиције које су некада заузимали врате један Кабел, Славија, Индекс, јер само тако ће значајно порасти квалитет новосадског фудбала. У тим клубовима су стасавали скоро сви играчи који су касније славу стицали носећи дрес Војводине.
Иза вас је већ дуга тренерска каријера, где себе видите за годину-две?
- Радећи ван Новог Сада обично сам спашавао екипе из тешких ситуација, доводећи их чак у врх табеле, попут, рецимо, Инђије. Слично је било и у Пролетеру, али је све увек зависило од финансијске стабилности клубова. Каријера ми је константно ишла узлазном линијом, сви су знали да сам велики радник и тактичар, а и Бог ме је погледао. Резултати које сам с Грбљем остварио су ођекнули и сада сам, ево, у Будућности. Где себе видим кроз неку годину? Очекујем да направим корак више...
А шта је корак више у вашем случају?
- Ха, ха, ха... Корак више је - осмех. Мислим да ћу бити спреман за баш велики изазов, свеједно да ли у Србији или негде у иностранству. Жеља свих нас је да одемо напоље како бисмо обезбедили егзистенцију, иако мислим да се то може урадити и код нас, уз стабилну причу и програм. Када би се у нашим клубовима правила дугорочна стратегија, не би било проблема ни за тренере, ни за играче, као ни за квалитет саме игре – рекао је Зоран Говедарица.
Тексти фото: Александар Предојевић
