Претходних дана млади стручњак боравио је у Новом Саду, где и живи, поводом пријатељске утакмице између Бурсе и Војводине, посвећене преминулом Стевану Јеловцу, некадашњем репрезентативцу Србије.
Упркос солидној игри домаћег тима, турска екипа успела је да сломи отпор црвено-белих у последњој деоници и дође до победе (87:70), а Алимпијевић је објаснио како је дошло до организације целог догађаја.
– Јеловац је био мој добар другар. Рођен је у Новом Саду, где је и поникао у Спорт Кију. Заједно са људима из Војводине, као и мојим сарадником и пријатељем Ацом Јованчевићем одлучили смо да се бар за ту једну утакмицу сетимо нашег пријатеља и предоброг дечка. Затим је дошао позив од маркетиншког тима црвено-белих и све смо се договорили. Оно што смо имали прилику да видимо што се тиче организације је врхунски и заиста је уложено много труда како би све лепо изгледало – рекао је Алимпијевић.
Тренер Бурсе управо је у Новом Саду почео каријеру. Прва станица била је истоимени кошаркашки клуб.
– Оно по чему ћу памтити тај период јесте храбра одлука да из Београда дођем у Нови Сад. Са 22 године добио сам место првог помоћног тренера у Кошаркашком клубу Нови Сад, у Првој лиги Србије, која је, не потцењујући ниво Кошаркашке лиге Србије на данашњи дан, у то време била ипак мало поштованија у смислу неких играчких и тренерских имена, која су се појављивала тих година. Нови Сад памтим и по пријатељима које сам стекао ван кошарке, који су ми и данас најбољи. Друга ствар по којој ћу памтити тај почетак јесте покојни Немања Даниловић, бивши играч Војводине и тренер Новог Сада. То је човек који ми је усадио љубав према тренерском послу и показао ми како треба да изгледа један млад модеран тренер.
Звездине победе у Евролиги замазале реалну слику
Тренер Бурсе Душан Алимпијевић навео је и како је дошло до разлаза са Црвеном звездом.
– Споразумно смо се раздвојили, не зато што је Звезда инсиситирала на мом одласку или ја. Сели смо и заједно смо то одлучили. Да будем искрен, пало ми је тешко то што звездашка јавност уопште није била спремна на оно што смо радили те године, а у питању је била финансијска консолидација да би Звезда била то што јесте данас и да би имала овакав буџет какав има сада. Евролига је послала унутрашњег ревизора у тој години у којем је приоритет био да се све финансијске обавезе и дугови измире, уколико желимо да задржимо статус евролигаша. У Евролиги смо, која је тада имала четири утакмице мање у односу на данашњи формат, уписали 11 победа. То је замазало слику читавој јавности и онда смо отишли у другу крајност – објаснио је Алимпијевић.
КК Нови Сад престаје да се такмичи као самосталан клуб и од 2011. чини део Војводине Србијагас, где Алимпијевић корак по корак постаје први тренер екипе. То је била само одскочна даска за оно што млади стручњак назива прекретницом у каријери.
– Најбољи пут који сам могао да имам, имао сам у КЛС-у. Прошао сам све структуре Прве српске лиге. Био сам асистент, па сам добио лепу шансу као 28-годишњак, један од најмлађих у КЛС тада као главни тренер. Чињеница је да смо имали запажене резултате са Војводином, онда са Спартаком, па потом и у ФМП-у. Моја каријера своди се на пре и после полуфинала са Партизаном. Када смо се пласирали у финале КЛС-а са ФМП-ом, то је био први пут после 14 година да црно-бели нису у финалу домаћег првенства. То је био сигнал за неке људе да обрате пажњу на мене.
После успешне епизоде у ФМП-у, у сезони 2017/18. уследио је позив Црвене звезде. Алимпијевић се у београдској екипи задржао непуних годину дана, а како каже, можда епилог и не би био такав да је неке ствари другачије урадио.
– Из овог угла, много бих се више посветио томе да јавности буде презентовано оно што је реална слика тима у том тренутку. Да сам тако поступио, можда бих остао тренер Звезде. Тада смо имали најмањи буџет у последњих 15 година, можда и у историји. Испред нас на почетку није било амбиција и то је био највећи проблем. Почели смо добро да играмо у Евролиги, у прва четири кола имали скор 2-2, после победа над Барселоном и Макабијем, тесне утакмице са Жалгирисом и Химкијем. Тај скор је био знак за клуб да врати све те амбиције, које су биле потпуно нереалне. Сада бих више инсистирао на томе да се прикаже реална слика. Чини ми се да сам препустио да буде нормално то што смо добили Реал Мадрид у Шпанији, да буде реално што смо добили Барселону или Олимпијакос. Није реално, то у том тренутку никако није било реално са тим буџетом и са играчима којима смо располагали.
Уследио је одлазак у Автодор из Саратова, да би се у Бурси етаблирао као један од најбољих младих тренера Европе.
– Бурса има амбицију да буде озбиљан клуб и организација. Клуб више није исти као што је био пре две године, а свакако није исти после финала Еврокупа. Организационо, подигнут је за 100 степеника изнад, финансијски је много бољи. Имамо много већи број запослених, тренинг центар који је фантастичан, огромну халу, навијаче који су врло емотивни. На свакој утакмици нам је пуна сала која прима седам, осам хиљада људи, који свим срцем стоје иза клуба из града који има четири милиона становника. Амбиције су се промениле у смислу што тражимо константност – Бурса је сада клуб који жели да опет буде у плеј-офу Еврокупа и домаћег првенства, а то ће бити теже него прошле године, зато што нас више нико не потцењује – истакао је Душан Алимпијевић.
Вук-Милош Петровић
