Предвођени селектором Марком Ждером и стручним штабом у којем су били тренер Данило Лукић, стручњак за кондициону припрему Александар Милошевић и физиотерапеут Стојан Субашић, „орлови" су, без пораза, стигли до још једног трона.
Одлуком жирија, најбољи међу сјајним баскеташима из наше земље, био је Страхиња Стојачић. Колико вам значи признање МВП играча такмичења?
– Искрено, сви смо одиграли јако добро у Бечу и само су нијансе пресудиле о томе коме ће да припадне звање најбољег – скромно је констатовао рођени Новосађанин, а данас играч Уба, млађи од кошаркашке браће Стојачић. – То је, међутим, било мање важно, јер нам је свима најбитније било то да поново освојимо титулу првака света. С таквим надањима смо и отпутовали у аустријску престоницу, иако смо знали да нас тамо очекује јако тешко такмичење и дуели са сјајним екипама.
Уб је новосадска екипа
Страхиња Стојачић и Марко Бранковић, рођени су и живе у Новом Саду, баш као и стрелац победничког коша у дуелу са селекцијом САД Михаило Васић. Дејан Мајсторовић рођен је у Старим Бановцима, али је и он у међувремену постао житељ највећег града у Војводини.
– Волим да кажем да је Уб права новосадска екипа. Настављамо с тим тимом тамо где смо стали, а свакако живимо и тренирамо у нашем родном граду, јер нам је Нови Сад дао терен на коришћење. Већ 15. и 16. јула у њему се организује мастерс турнир, али овог пута он неће бити одржан на платоу испред Градске куће, већ ће се, због радова у центру, преселити на плато испред Спенса – објаснио је Стојачић.
Занимљиво је да сте Мајсторовић, Бранковић и ви чланови Уба, а да једино Михаило Васић наступа за новосадски Лиман?
– Мики је показао да је врхунски баскеташ. Требало је да се брзо уклопи с нама тројицом који наступамо у истој екипи у континуитету, али је он то с лакоћом учинио и пружао одличне, ма врхуснке партије.
Навикли смо у годинама за нама да нас баскеташи радују најсјајнијим одличјима на свим такмичењима на којима наступају. Тако је било и овог пута, али и даље стоји недосањан сан везан за златну олимпијску медаљу?
– То нам је свакако највећи циљ и желимо да га остваримо у Паризу следеће године. Међутим, идемо корак по корак, јер нам сада следе турнири на којима желимо да освојимо довољни број бодова за наступе на Олимпијади.
Коју бисте битку из Беча посебно издвојили, осим финалне утакмице с Американцима, као најтежу на путу до славља?
- Не бих издвајао ни један дуел посебно, јер је сваки од њих доносио причу за себе. Аустријанци су против нас одиграли феноменални баскет, морали смо поштено да се помучимо да их савладамо, а онда смо баш озбиљан посао имали у окршају с олимпијским шампионима из Летоније. За њих наступају Османис и Мијезис, који су већ годинама међу најбољим баскеташима света, и већ то сведочи о тежини посла с којим смо се суочили. А у финалу... Ма, видели сте све и сами!
Бркови као игра случаја
Занимљив детаљ везан је за бркове које носи Страхиња и по којима је лако препознатљив међу љубитељима баскета 3Х3.
– Нема ту неке филозофије... – уз осмех је истакао Стојачић. – Прошле године, када смо стигли на један турнир у Јапану, загубио нам се негде пртљаг и нисам могао да се обријем. Касније сам бркове који су ми нарасли оставио, а резултат који смо тамо остварили дао ми је за право да их и даље носим. Дакле, све то била је чисто игра случаја.
Имали сте током целог турнира изванредну подршку с трибина?
– Генерално, невероватна је цела та прича везана за наше навијаче. Од првог сусрета са Мадагаскаром, на трибинама је било, по мени, негде између 70 и 80 одсто Срба! То нам је пуно значило, помагало нам када дође до неких кризица и носило нас ка испуњењу циља. Безгранично смо захвални нашим људима – подвукао је Страхиња Стојачић.
После јучерашње посете амбасадору Србије у Аустрији, наши репрезентативци комбијем су се упутили у отаyбину, а већ данас, од 13 часова, одржаће конференцију за медије у Кући кошарке у Београду.
Александар Предојевић
