"Времена су се променила. Није то више онај набој из деведестих и са почетка двехиљадитих година. Уништио се култ репрезентације. Мислим да данашња деца немају тај национални набој. Очигледно им је свеједно да ли ће играти или неће. Када се кроз репрезентацију правио уговор у Европи или НБА, ја и моји саиграчи нисмо постављали питање да ћемо доћи. Него, ако Жељко Обрадовић или Кари Пешић кажу: Е, окупљање је 5. августа, сви се нацртамо где кажу. Нема нећу или не могу. Сад причају видећу, морам да радим на телу, да одморим... Велика једна глупост коју не могу да схватим и да сварим. Ни ја ни моји бивши саиграчи", рекао је Гуровић за "Републику" и наставио:
"Ако њима није част да играју за Србију, не знам шта да кажем. Види, брате, клинци од 19-20 година, нажалост, гинули су са за ову земљу. Остајали су инвалиди, осакаћени. Постали смо нико и ништа ако је некоме тешко да одвоји једно лето за своју земљу. Мајстори, не можете неколико недеља да одвојите за своју земљу, страшно. Шта ћемо с онима који су за исту изубили руку, ногу или око, а тебе живог и здравог не могу да гледају с тим једним оком што му је остало. Некада смо се, бре, припремали по два месеца, а сада гледају само своју гузицу. После се питамо где су нам таленти, зашто немамо успехе у млађим категоријама. Само своје д... гледају".
Присетио се и случајева када он и његови некадашњи саиграчи нису желели да не играју за репрезентацију, упркос разним проблемима.
"Испричаћу вам нешто што сигурно нисте знали. Дејан Бодирога када је сломио нос током припрема, тренирали смо у Железнику, ставио је маску на главу и није одустао и рекао сада нећу да играм. Пеђа Стојаковић је сломио ногу 1997. и могао је да носи шипку, али није ођавио селектора. Ја сам изврнуо зглоб, попуцало ми је 70 одсто лигамената, буквално сам вукао ногу, али нисам никоме рекао. Играо бих, бре, с једном ногом за ову нашу напаћену Србију, коју пљује ко како хоће. Жалосно је ово што се данас дешава. Жалосно је што неће да одвоје време. Имам своју академију у коју долазе странци и импоновало би ми да им кажем да смо, после Амера, друга највећа кошаркашка сила. Одговарало би ми да долазе у нашу земљу, а не у тамо неку леву. Ужас један шта се догађа", закључио је Милан Гуровић.
(Република, Курир.рс)
