Стасити Футожанин, висок 207 сантиметара, тек што је завршио Средњу грађевинску школу у Новом Саду, отиснуо се преко “баре” и досањао амерички сан. Иако је у његову причу да ће отићи у Америки мало ко веровао, он је, уз подршку родитеља, одлучио да академско звање и спортско искуство стекне у земљи која је жеља сваког кошаркаша.
- Моја жеља одувек је била да се опробам у НБА лиги, из које је мој идол Мајкл Џордан. Кошарку су почео да играм од шесте године по локалним клубовима, где сам највећу шансу добио код тренера Ђура Мајкића, да би у последњој средњошколској години заиграо за Тамиш из Панчева. Као 18-годишњаку амерички сан постао је јава. Најпре сам уписао Скотланд Преп школу у Пенсилванији, где сам одиграо одлично годину дана, да би затим стигле понуде звучнијих уиниверзитета. Исто толико времена сам студирао и играо на Џуниор колеџу Мотлов стејт у Тенесију (освојио прстен) и Џуниор колеџу Сан Yек у Хјустиону, а последње две сезоне био сам члан Флорида Атлантик Универзитета, где сам играо дивизију један - испричао је петогодишњу америчку причу Александар Зечевић.
Зечевић је успешно привео студије у Америци.
- Систем школовања ми је јако пријао. Школу су прилагодили кошарци. Изузетно је то захтевно, јер мораш да учиш и тренираш на професионалном нивоу. Срећом, имао сам пуну стипендију пошто сам био одличан ученик у Србији. Када играш и учиш добро све ти је решено. Сваком спортисти из Србије бих препоручио да оде у САД, јер тамо ће доћи до изражаја таленат и потенцијал. Постао сам Инжењер урбанизма, то је код нас архитекта.
Српски играчи у Универзитетској лиги су јако поштовани.
- Имао сам среће да будем са сјајном групом играча и тренера, који су вредновали и поштовали Србе као јако талентован и кошаркашки успешан народ. Било ми је лепо. Када су се појавили Јокић и Богдановић све више су ме вредновали.
По окончању школовања одлучио је да се окуша и у Европи, а прво одредиште му је била Словачка.
- Тек последње године у Америци сам добио велику минутажу да играм, пошто је на мојим позицијама крилног центра и центра било много играча из Европе. Желео сам да се опробам у Европи, ту су ми реалније шансе да се покажем после Колеyа, у такмичењима као што су Евролига и Еврокуп. Тако сам завршио у најјачој словачкој лиги у МБК Хандлова. Била је то за мене сјајна сезона, био сам међу најбољим играчима, да би потом уследило неколико понуда. Одлучио сам се за украјинску суперлигу и клуб Харковски соколови, где је некада играо Радуљица. Путујем у петак, долазим као главни играч, тако да од мене много очекују. Добро сам се спремио са професором Стојановићем у тренажној експертизи, па се надам да ћу имати запажену улогу у мом новом клубу.
Зечевић и данас жали што није упознао Мајкла Џордана.
- Нажалост, нисам упознао Мајкла Џордана, мог кошаркашког идола, иако сам био близу тога. Џордан је велики коцкар и у хотелу на Бахамима играо је покерски турнир. Када сам га видео да пролази поред мене био сам у неверици, нисам могао да се померим и док сам дошао себи он је отишао у салу где нисам имао приступ. Жао ми је што се нисам сликао с њим, али зато нас је “ухватио” другар тако да имам бар неку успомену.
Зечевић је све подредио кошарци.
- Увек се трудим да дам максимум, да извучем из себе последњи атом снаге, да одиграм на највишем нивоу. Жеља ми је да напредујем и да заиграм у Шпанији. Као мали маштао сам да обучем дрес Барселоне. Идем степеницу по степеницу.
Нада се да ће његов труд и рад неко видити и из националног тима.
- Маштам да заиграм за репрезентацију, надам се да то неће остати моја неостварена жеља. Срце бих дао за репрезентацију. Сваку акцију Србије испратим обучен у дресу националног тима. То ми је ритуал сваки пут. Свим бићем сам их уживо бодрио у Београду у квалификацијама за Олимпијске игре. Тешко ми је пало што нисмо отишли у Токио, чак сам и заплакао. Чини ми се да смо олако пропустили ту прилику, а у тиму смо фантастичне појединце – каже Зечевић.
Јово Галић
Фото: приватна архива
