На путу до победничког постоља мораће, такође, да се навикну на ехо са празних стадиона и дворана, што ће додатно покварити осећај да су на највећем спортском догађају на свету, Олимпијским играма. Када су прошле године први пут у историји Игре у Токију одложене за 12 месеци, свима је лакнуло што ипак неће бити отказане, што би био четврти пут до сада (1916, 1940. и 1944. године) па се већина спортиста тешила изјавама да је боље да се организују макар и без гледалаца и уз разна ограничења. Нешто више од две седмице пре почетка смотре у Јапану одлучено је да ће се 32. Олимпијске игре одржати без публике, иако је пре тога на снази била забрана само страним навијачима. Одустало се и од могућности да око 10 хиљада Јапанаца добије дозволу да присуствује такмичењима. Постепено се ушетало у стварност која је ипак за нијансу била она коју су сви мање очекивали и помишљали да ће се икада десити. Реалније је било да се Игре откажу, јер је то и раније био случај. Овако, олимпијска смотра протећи ће у сабласној тишини, без чувене атмосфере из Олимпијског села, која заразно захвати, наравно, цео град, па и земљу домаћина.
Управо је реч „заразно“ она која ће се и највише чути у периоду од 23. јула до 8. августа јер ће коронавирус очигледно диктирати дешавања у Токију. Проблеми су већ почели по доласку првих спортиста у Јапан, а њих, као и све новинаре и чланове делегација чекају ригорозне мере у циљу спречавања ковида–19. Многи спортисти су већ због тога и отказали учешће, а оно што је свима непознаница јесте како ће, на крају крајева, све изгледати у Земљи излазећег сунца, како из угла учесника, тако и у очима љубитеља спорта који ће све посматрати из својих домова. Осврћући се на прве Олимпијске игре у Токију 1964. године постоји један парадокс. Тада су први пут биле уживо преношене преко сателита широм света и људи су могли испред малих екрана да уживају у нечему што до тада нису имали прилике, а сада ће једино тако и моћи да прате спортска дешавања.
Упркос бројним протестима грађана и медицинских радника Јапана, који су били против одржавања Игара, према проценама то је 80 посто становништа, због и даље актуелне пандемије, догађај ће се ипак реализовати. У плану је долазак око 18 хиљада спортиста и техничких лица који ће први пут учествовати на Олимпијским играма чији је град домаћин прогласио ванредно стање, које ће трајати највероватније и до краја Параолимпијских игара (25. август – 9. септембар).
Оно што спортисте очекује јесте свакодневно тестирање и по два пута. То морају да обаве, као и сва техничка лица (судије, делегати, чланови националних олимпијских комитета) и новинари и 96, па 72 сата пре поласка у Јапан. По доласку на аеродром у Токио, прелазе детаљне прегледе на осам пунктова и следи још једно тестирање. Уз негативан резултат настављају до свог боравишта, а ако се испостави да је позитиван, прате се предвиђена правила у вези са карантином и изолацијом појединца и целе екипе. Преко две апликације прати се њихово кретање у Јапану и сви контакти. За 14 дана ограниченог карантина може да се иде само унапред утврђеним трасама, од смештаја до спортских дворана и стадиона, а маска се носи све време и на отвореном и у затвореном простору. Вакцинација није обавезан услов за учешће на Играма и долазак у Јапан, али организатори очекују да бар 80 посто учесника буде вакцинисано.
Изостаће свакако прави олимпијски дух јер се већ на почетку одустаје од традиционалних протокола који су чинили ово такмичење посебним. Први учесници стигли су у Олимпијско село, у којем нема церемоније добродошлице за сваку нацију. Улазак је строго регулисан и само особље које има дозволу може да буде унутра. Логично, забрањено је дружење у селу, спортистима, ни новинарима, није дозвољено да у слободно време обилазе туристичке атракције, као ни да иду у ресторане, у којима је забрањено служење алкохола и радно време им је скраћено до 20 часова. Морају да дођу у Јапан бар пет дана пре такмичења у својим дисциплинама и да напусте земљу два дана по завршетку учешћа. Јапанцима је затражено да се не окупљају на улицама током маратонских и трка у брзом ходању, као и бициклистичким и триатлон надметањима.
Нико за сада не може ни да предвиди како ће изгледати три седмице такмичења у Токију, колико ће проблема и пехова бити, колико можда неправедних ситуација, али и уступака у поштовању правила и протокола. Цела ситуације је већ велики економски ударац за Јапан. Само недолазак страних навијача коштао је ову земљу више него било шта друго. На организацију Игара званично је потрошено више од 15 милијарди долара (сматра се и доста више) а поента је да се већина врати у касе преко маркетинга, туризма и нових радних места. Овог пута ништа од тога неће бити могуће, бар не у мери у којој се очекивало. Једино Међународни олимпијски комитет може да откаже догађај, а то му није у плану (њему припада 70 посто зараде од телевизијских права и 17 од спонзора). Уколико би Јапан прекршио уговор и отказао, сви трошкови пала би на њихова плећа.
Прошли пут у Јапану – пет медаља
На претходним Олимпијским играма у Токију 1964. године, тада Југославија, освојила је пет медаља – две златне, једну сребрну и две бронзане. Првак је постао рвач грчко–римским стилом Бранислав Симић у категорији до 87 килограма, гимнастичар Мирослав Церар окитио се златом и бронзом, вицешампионска титула припала је ватерполистима, који су у финалу изгубили од Мађара, а бронза још једном рвачу, Бранку Мартиновићу (до 63 кг).
Кристина Бугарски
