Клуб је већ дужи низ година првак државе и домаћин за разна такмичења, регате, мини лиге и војвођанско првенство, а у њему последњих 11 година вредно тренирa Страхиња Драгосављевић, јуниорски репрезентативац, који је наследио породичну традицију кајакаша.
– Деда, отац, мајка и старији брат су кајакаши, а ја сам почео да тренирам са непуних седам година. Највише ме је привукло то што је мој брат Марко остварени светски и европски шампион и велики је конкурент за одлазак на Олимпијске игре ове године у Паризу - прича за „Дневник” Страхиња који се ових дана придружио брату на припремама у Турској, где Марко весла са партнером Ервином Холпертом, са којим је већ пар година и сви се надају да ће остварити олимпијску норму.
За деценију, колико је у кајаку, Страхиња је освојио бројне медаље, а од најзначајнијих издвојио је моменат када је уписан у историју као најмлађи освајач европске медаље у у једноседу на 200 метара.
– Тада сам однео победу као најмлађи такмичар, тадашњи старији кадет, када сам се такмичио са јуниорима на Европском првенству које је одржано у Регатном центру у Београду 2022. године. Годину дана раније сам се у Пољској уписао као најмлађи учесник Европског првенства за јуниоре и млађе сениоре, а био сам млађи кадет. Ту нисам прошао са медаљом, али с обзиром на то да сам се са 14 година надметао са већ искусним такмичарима који су имали око 18 као ја сада, за мене је то био мој лични резултат и осећао сам се као да смо освојили злато, иако смо завршили седми у четверцу – поносно ће наш саговорник.
Такође, споменуо је и своју прву медаљу коју је освојио са старијим, искуснијим кајакашима у Братислави 2022. године, јер га подсећа на то да, упркос некад лошој срећи на почетку, не значи да се не можете на финишу радовати ипак одличном успеху.
– Европском првенству у Београду претходило је такмичење, у виду квалификације за одлазак на то првенство. Ту сам и са јако лошим стартом, у једноседу на трци од 200 метара, до краја трке успео да извучем и будем други, те остварим одлазак на Европско првенство у Београду. И тамо победим – задовољно ће Страхиња.
Млади репрезентативац на Европском првенству прошле године испао је из такмичења, а био је први и тако близу циља.
– У задњих десетак центиметара трке сам се изврнуо и одузели су ми медаљу, па ме и дисквалификовали. То ми је болна тема, али ме тај догађај није обесхрабрио у мојој намери да будем најбољи. Чак напротив, више сам почео да се трудим – поручује нам Страхиња.
Поред брата Марка, узори њему и млађим генерацијама су свакако Милан Јанић, Драган Зорић и Миленко Зорић, који је иначе олимпијски вицешампион на 1.000 метара у двоседу, на Олимпијским играма у Рију 2016. године. Сви су они каријере почињали у Кајак кану клубу „Таркетт”.
Уз напорне тренинге које има два пута дневно, шест дана у недељи, Страхиња каже да успева да постигне и школске обавезе, а ни друштвени живот не трпи, с обзиром на то да су му сви пријатељи углавном из клуба или школе.
– Мислим да све у животу може да се постигне, уз добру организацију, и пре свега жељу за радом. Имам ту срећу да ми је тренер Сима Ботић, иначе и сам остварени кајакаш, а сада тренер мени и мом брату. Он и Марко су заједно освајали медаље на светском купу и без тог човека, не бисмо имали овако изванредне резултате и хвала му на томе. Надам се да ћу успети у својим намерама и остварити циљеве које сам замислио за ову годину, а то је да се прикључим сениорском тиму, јер сам некако увек јурио старије и хтео да будем за нијансу бољи – каже за крај јуниорски репрезентативац Србије.
И. Бакмаз
Фото: Ф. Бакић
