Цилика, како су га звали бројни пријатељи и спортски другари, читав свој живот бавио се спортом. Пре атлетике, лети је неуморно шутирао лопту као велики заљубљеник у фудбал, играо кошарку чим је било неке прилике, а зими се клизао на лиманским барама и чувеном Шодрошу. На стадион Војводине довео га је Влада Копчански, тада већ бивши троскокаш, али и тренер. Иако га атлетика, а нарочито њен строг режим тренинга није много интересовала, Силађи је послушао професора и прикључио се групи скакача тренера Јована Драгосавца, у којој је тада била Олга Гере, освајачица сребрне медаље на ЕП у Београду баш те 1962. године, те Ђорђе Мајтан, тадашњи рекордер, такође висаш, као и Павле Малешев, десетобојац и скакач у даљ.
Силађи је у првом разреду средње школе прескочио 160 сантиметара, брзо напредовао и са 17 година савладао је границу од два метра, као шести Југословен. У олимпијској 1968. години, забележио је лични рекорд од 211 сантиметара, висину сасвим близу најбоље у држави, али, иако је чак пет пута испунио норму, није видео Мексико. Помало разочаран, али и због повреде колена, Силађи је све ређе долазио на стадион, иако је скакао доста успешно још две сезоне. Упоредо са тренинзима, завршио је и Вишу тренерску школу у Новом Саду, а потом и дипломирао на београдском ДИФ-у.
По окончању каријере, Цилика је одслужио војску и запослио се у школи. Деценијама је био професор физичке културе ученицима Електротехничке школе "Михајло Пупин" у Новом Саду. Био је успешан и у другој спортској пасији — спортском риболову. Људевит Силађи је добитник златних плакета АС Србије и АС Југославије. За Циликом жале његови најближи: супруга Славица, кћи Лидија, син Роберт и унук Душан.
Сахрана Људевита Силађија је уторак у 13.30 часова, на градском гробљу у Новом Саду.
