Да ли ће га немогућност да учествује на великим такмичењима током 2019. и 2020. спутати да досања олимпијски сан и олимпијску медаљу, или ће, баш због тога пронаћи мотив да из свега изађе као победник.
Епилог је познат – у минулој години успео је да се окити бронзом на Играма у Токију, светским и европским златом и да, као круна најбољег периода у каријери, буде проглашен за најбољег рвача на планети. Зураб, или Зоран, како нам је открио да га зову у Србији, за наш лист говорио је управо о томе како је успео да се из неповољне позиције вине у светске и европске висине, о томе како је заволео Србију, а најавио је и напад на најсјајнију медаљу на светском првенству наредне године пред својом публиком.
Колики значај за вас представља ова „Дневникова“ награда?
– Веома ми је драго што сам добио ово признање, с обзиром на то какве спортисте има Војводина. Бити најбољи у таквој конкуренцији је права привилегија, али и нека врста печата на најбољу годину у каријери.
За Нови Сад вас вежу лепе успомене. Управо сте у овом граду 2017. године постали европски шампион. Које је Ваше сећање на Нови Сад и то такмичење?
– И Нови Сад и Србија за мене представљају нешто веома значајно. Када год сам се такмичио у Србији освајао сам медаљу, а тако је било и те 2017. када сам узео злато. Иако под грузијском заставом, још тада, па могу рећи и раније, осећао сам повезаност са Србијом, у којој сам први пут био током јуниорског првенства Европе 2011. у Зрењанину. Тада сам освојио бронзу и започео низ медаља, за који се надам да ће бити настављен и на Светском првенству у Београду наредне године. Испоставило се да су управо та три града – Нови Сад, Зрењанин и Београд међу најважнијим у каријери.
Зашто сте се одлучили за Србију после бројних успеха у грузијском дресу?
– У Србији сам пронашао срећу, након што сам имао одређене проблеме са грузијском рвачком федерацијом 2019. године. Рвачки савез Србије позвао ме је да спарингујем са Виктором Немешом и тада су видели да поседујем потенцијал. Знали су да постоје одређене несугласице са грузијским савезом, па су кренули у процедуру да заиграм за Србију. Није било нимало лако, селектор Докманац је дуго преговарао са председником Грузије, али се на крају све добро завршило и од 2020. године се борим за Србију.
Ко вам је највише помогао да се прилагодите животу у Србији?
– Јако сам добро прихваћен од свих и то увек истичем, као да сам рођен у Србији. Овде ме чак многи зову и Зоран. Заиста, добио сам подршку од свих. Од председника Савеза Жељка Трајковића, селектора Милорада Докманца, тренера Стојана Добрева, али и целог тима који је био уз мене, укључујући и оне са којима свакодневно тренирам. Када сам постао светски првак у Ослу, свих десет рвача из тима носило ме је на раменима. Предиван осећај. Због такве атмосфере сам и остварио велике резултате.
Како сте успели да направите толики пробој ове године?
– Било је много тешко. Због свих проблема и процедура везаних за мој одлазак у Србију направио сам паузу од великих такмичења у периоду од 2019. до половине 2020. године. Нисам био срећан што због свега тога нисам реализовао планиране циљеве, нисам освајао медаље и нисам се такмичио. Тај период искористио сам да се максимално посветим тренингу, како бих 2021. дочекао у форми и спреман за изазове. То сам и урадио, а велику помоћ имао сам и од других српских бораца који су ме припремали за велика такмичења. Наравно, током тог пута преиспитивао сам себе, али сам увек био захвалан Србији што ми је пружила шансу да испуним своје снове и то је оно што ме је у тешким моментима гурало напред.
Упркос томе што сте већ били вишеструки првак Европе, бронзана медаља са Игара у Токију најгласније је ођекнула. Како сте се осећали после тог успеха?
– Олимпијске игре су врхунац домета сваком спортисти. Није било једноставно, али могли смо и до злата. Мало је фалило да га узмем. Дошао сам да освојим такмичење и ситнице су одлучиле да ипак не буде тако. На крају крајева, то је спорт. Било је изузетно психички захтевно да се вратим после пораза од Украјинца Жана Белењука, када сам знао да не могу да дођем до најсјајније медаље. Успео сам да пронађем неку унутрашњу снагу до следеће борбе, победим и освојим бронзу, на моје велико одушевљење. То је тренутак који ћу памтити целог живота.
Који су ваши планови за наредну годину?
– Управо се завршио један олимпијски циклус и следеће године почиње нови. Приоритет ће бити европско првенство, као и Светско првенство у Београду. Желео бих да на домаћем терену одбраним титулу и да наставим традицију освајања медаља у Србији. Неће бити лако, али верујем у себе. Припремаћу се са Немешом, али и са неким млађим рвачима, који ће у годинама које долазе правити велике резултате.
Вук Милош Петровић
Шта бисте поручили младим рвачима који тек започињу каријеру?
– Прво треба да имају циљ, да знају шта хоће и да буду мотивисани да дају све од себе да то постигну. Ако тако буду размишљали и тренирали, медаље ће доћи кад-тад.
