Потписник ових редова имао је прилику да Јовану упозна још када је била пионирка, тада је познати рукометни стваралац Милорад Лајић, у чијем клубу Лакију је почела и тренирала шест година, о њој говорио као о небрушеном бисеру и да ће бити репрезентативка, али није предвидео да ће са 17 година да дебитује за сениорску репрезентацију. Селектор Љубомир Обрадовић је пратио њен напредак кроз кадетску и јунироску репрезентацију, па је сениорска прича била нешто што се само по себи наметало. Јована је дефинитивно предводник нове генерације девојака у Србији које ће да наставе да играју рукомет на високом нивоу. Иза себе има већ два велика такмичења у дресу А националног тима.
- Мене је тренер Љуба Обрадовић први пут позвао у репрезентацију 2019. године, у квалификације за СП. Тада, са 17,5 година, нисам имала превелику улогу, али сам била лепо прихваћена. Поново сам позвана на СП у Јапану, чак сам на две утакмице имала запажену минутажу и постигла прве голове. Била сам део неславне приче на ЕП у Данској када смо испали после прве фазе – прича Јована Јововић.
Иако због повреде није могла да помогне репрезентативним другарицама, Српкиње нису успеле да обезбеде визу за Олимпијске игре у Токију.
- Нажалост, највећи циљ садашње генерације није остварен. Остаје нама у аманет да се домогнемо неких следећих Игара. Међутим, успели смо да се пласирамо на СП у Шпанији, које је на програму у децембру, сада остаје да се тамо оствари неки добар резултат. Надам се да ћу бити фит што се тиче повреде и да ћу се и ја наћи међу путницама.
Занимљиво је то да је Јована још пре неколико година имала контакта са нашим новим селектором Урошем Брегаром.
- Пре две године била сам код њега у Криму на проби. Од тада још знам како ради и шта тражи. Била сам на последњем окупљању и само се потврдило да се ради о добром тренеру, који зна свој посао. Окупио је и нас млађе, тако да се надам да ће склопити екипу младости и искуства и да ће оставити трага са српском репрезентацијом. Да се разумемо, за то је потребно време.
Најталентованија српска рукометашица, 19-годишњи леви бек, зимус је променила клуб, али остала је у Мађарској.
- После четири године у дресу Дунајвароши (по две у Академији и сениорском тиму) обукла сам дрес Будаорша на полусезони, који важи до лета 2022, али сам одиграла само две утакмице, јер сам се повредила. Било је бољих понуда и озбиљнијих екипа, али сам се определила за ову средину пошто ми је најважније било да имам минутажу, где ћу да играм, а не да седим на клупи. Они су, иначе, познати по томе да дају шансу млађим играчима, без обзира што се ради о најјачој лиги на свету, у којој им је главни циљ да сачувају елитни статус. Оно што ме радује је то да ћу да играм са репрезентативном колегиницом Јеленом Агбабом, која је сада потписала.
Јована уточиште од напорних тренинга и тешких утакмица налази у релаксацији уз компјутерске игрице.
- Најчешће слободно време проводим уз икс-бокс, играјући фудбал и кошарку. То ми одмара мозак и подстиче концентрацију.
Јована је врло амбициозна и жели да досегне највише домете и клупске и репрезентативне.
- Волела бих са репрезентацијом да остварим неки озбиљнији успех, да освојимо медаљу на ЕП или СП, што да не - и на ОИ. За репрезентацију, за своју земљу играм свим срцем. Још као мала сањала сам да заиграм за скопски Вардар, али су ме путеви одвели на другу страну. Сада, када је то тако, волела бих да заиграм за неки клуб из самог европског врха и да освојим Лигу шампиона. Жеља ми је да оставим траг у рукомету.
Рукометом се бави 10 година, а у професионалне воде упловила је када је имала свега 15.
- Није било лако. Морала сам да се одрекнем многих ствари и то у најлепшим годинама, када моји вршњаци излазе, друже се, иду на летовања... Свега тога ја сада немам, надам се да ће бити једног дана и да ће се то исплатити. Знам зашто то радим, тако да ми то није превелики проблем
У епицентру спортских дешавања у последих десетак дана нашли су се откази врхунских играча, на шта кроз историју није био имун ни рукомет. Наша саговорница подвлачи да јој је репрезентација све у животу.
- Од малена, откако сам почела да гледам спорт- моја држава ми је изнад свега. Сваки позив под националну заставу представља велики успех и нешто посебно. У неку руку, не могу да разумем то одсуство. Свако би требало да једва чека да обуче дрес с националним грбом, да слуша химну, да његове игре прати цела нација. Вероватно да постоје неки лични проблеми и разлози неиграња (умор, велики број утакмица, страх од повреде, велики уговори, уцењивање клубова...), али, ипак, ја то не разумем. Не бих ни помислила на умор када бих добила позив, поготово за Олимпијске игре, јер нема свако прилику да на њих оде. Надам се да ја нећу имати потребу да никада кажем репрезентацији -не - категорична је Јована Јововић.
Добре познаваоце рукометних прилика уопште није изненадило то да се Јована определила за овај прелепи спорт када потиче из рукометне породице. Мама Јелена је играла за подгоричку Будућност, одлична играчица јој је била и тетка Љиљана Витас, као и оба стрица Вања и Горан. Један од најстаријих живих сарадника Дневника Томислав Јововић је Јованин деда, који је поносан на своју љубимицу што је изабрала да се бави баш рукометом.
- Посебно бих волела да успем због тетке Љиљане, играчице београдских клубова Радничког и Црвене звезде, која се рано повредила. Због ње носим број “2” на дресу. Много дугујем мојим родитељима, оцу Марку и мами Јелени, који су ми невероватна подрка и моја снага. Уз њих велики ослонац су ми сестра Милана (17), која игра рукомет, и брат Јовица (14) кошаркаш. Захвална сам и најужој родбини и сјајним пријатељима с којима сам окружена.
Пре три месеца Јововићева је оперисала лакат десне руке. Сада се налази у Сремској Каменици у тренажној експертизи код професора Марка Стојановића, који је био кондициони тренер репрезентације, као и екипе Партизана.
- У октобру прошле године сам се повредила, напукла ми је кост и лигаменти, па сам у априлу и оперисана. Надам се да ћу се већ од јула вратити на терен. У томе ми помаже тим у Новом Саду. Желела бих да се захвалим професору Стојановићу на свему ономе што је урадио за мој опоравак у протекла два месеца. Пружио ми је све услове да се опоравим на најбољи начин.
Јово Галић
