Нико није ни слутио какав ће трајни печат утиснути у Рукометни клуб Југовић. Дечачић рођен у Грахову, у БиХ, кога је ратни вихор деведесетих година донео у Каћ. Рукометна љубав из младости дошла је до пуног изражаја у месту где је овај спорт заштитнни знак.
Рукомет и Југовић су му постали животни сапутници са којима се даноноћно радовао и туговао све до преране смрти. Само му је породица, супруга Слава и син Растко, била испред Југовића, а они који су га боље познавали и били смелији говорили су да су те две љубави биле приближно једнаке. Био је жесток борац за свој Југовић, сачињен од емоција и наглашеног темперамента, покушавао је на све начине да се рве са специфичностима и наслеђима у спорту који га је ко зна како и зашто опчинио, чак толико да је понекад у томе и претеривао.
Просечност у послу и на сваком другом пољу му је била страна, животна филозофија га је стално гурала напред, понекад и мимо реалних могућности. Ранко је, поред породице, Југовића и рукомета, још имао једну љубав - писање. Његове приче о родном Грахову, босанским пределима, људским трагедијама, судбинама и личностима на фејсбук страници биле су читане широм света, а његови пратиоци су једва чекали да изађе нека нова прича, можда лепша од сваке претходне. Књига је била скоро припремљена да угледа светлост дана, међутим, Ранко је отишао на вечни пут.
Рукометни спорт и Југовић посебно, Каћани и сви они који су га лично знали или преко његовог писања, остали су сиромашни за једног финог човека који је без сумње обележио једно време рукометног спорта.
Ранко Лончар ће бити сахрањен у суботу у 11 сати на Градском гробљу у Новом Саду.
