Рођен је 15. фебруара 1942. године у Беркасову код Шида где је завршио и основну школу, а још као дванаестогодишњи ученик почео је да игра рукомет. 1957. године уписује Пољопривредну школу у Шапцу и наставља бављење спортом.
Са успехом се бавио и фудбалом (наступао за ФК „Борац“ Шабац) и рукометом. Након средње школе уписује Пољопривредни факултет у Земуну и постаје играч екипе РК „Младост“.
Након Младости прелази у РК „Црвену Звезду“, па Динамо из Панчева. Потом постаје члан историјске екипе Црвенке која предвођена Владом Штенцлом 1969. године осваја титулу шампиона Југославије.
У сезони 1969/70 стигли су до полуфинала Купа европских шампиона где их је избацио Динамо из Берлина резултатом 20:19. 1973 године прелази у Металопластику која већ у првој сезони са њим постаје члан Прве савезне лиге Југославије и у највишем рангу такмичења је ево већ непрекидно 47 сезона.
За репрезентацију Југославије одиграо је 79 утакмица и освојио златну медаљу на Олимпијским играма у Минхену 1972. године, као и бронзане медаље на Светским првенствима 1970. у Француској и 1974. године у Источној Немачкој.
По завршетку играчке каријере остао је веран рукомету и као тренер и спортски радник дао немерљив допринос раду и активностима РК „Металопластика“ и РК „Медицинар“.
Сматра се да је био први врхунски играч који је дошао у РК „Металопластика“ и својим знањем и искуством битно допринео стварању генерације „шабачких ванземаљаца“ и освајању две титуле првака Европе као и мноштву других клупских, али и репрезентативних успеха.
Последње године живота посветио је активностима у РК „Медицинар“ и помогао им у освајању прве титуле првака државе, али и опстанку клуба у тешким временима и окупљању што већег броја младих спортиста. Као велики човек и хуманиста несебично је помагао и клубове и младе играче јер рукомет је за њега био нешто више од живота.
Као играч остаће упамћен као врхунски професионалац, велики борац и светски признати мајстор игре у одбрани, али и иноватор и човек који је у рукометну игру унео низ нових елемената.
Као тренер, спортски радник, а пре свега као велики човек остаће упамћен по благој нарави, својој скромности и спремности да увек и на сваком месту пружи помоћ и руку подршке свакоме. Биће упамћен као неко ко је своје богато знање и искуство несебично делио са другима.
Ван спорта, као дипломирани инжењер агрономије, највећи део свог радног века провео је у пољопривредној служби Општине Шабац.
Добитник је низа највиших признања РШ и РСВ. 2017. године добио је призање за животно дело Ш Шабац, а 2020. године признање Кључ града Шапца и тиме постао почасни грађанин. Носилац је националног признања Републике Србије.
Иза њега су остали ћерка Сандра Колаковић и син Зоран Фајфрић, који су наставили његову, али и покојне мајке Милке, велику страст према рукомету.
Обоје су постали врхунски спортисти и репрезентативци, а тим стопама је кренуо и унук Алекса актуелни репрезентативац Србије.
Место и време сахране биће накнадно објављени.
