Шпанци су прославили освајање другог европског злата, а дан после шпанска Марка је подсетила на рукометну стварност у њиховој земљи, која није баш најсјајнија. Шпански лист подсећа на чињеницу да је женска рукометна репрезентација постала светски првак пре месец дана, а мушка потврдила европски наслов и пише да је то одраз двоструке стварности овог спорта у Шпанији. Док национални тимови постижу успехе на великим такмичењима, њихово национално такмичење и даље су депресивна и поред тога што су декапитализована економском кризом и врло споро напредују у покушају да проведу заиста професионални профил.
Други узастопни европски наслов био је станица на путу до циља ове генерације шпанских играча. Пласман на ОИ у Токију је последња прилика да ова генерација освоји једини трофеј који јој недостаје, пошто се ради о најстаријој екипи која се такмичила на 14. ЕП. Њихов просек година је био највећи (31,2). Капетан Раул Ентрериос има 39 година и према најавама повућиће се после ОИ, одмах иза њега је Дани Сармиенто (37), потом Агинагалде, Морос и Гвардиола имају 36, односно 35, а Кањељас 33. Селектор Рибера није хтео да рескира радикалним променама до краја олимпијског циклуса. Шпанци су освајањем овог шампионата обезбедили место на СП 2021. и ЕП 2022, стога две године неће морати да играју квалификације. То даје више маневрског простора код подмлађивања.
Овај тим првака у свом саставу имао је и два представника златних јуниора који су доминирали у својој генерацији између 2014. и 2017, Алекса Гóмеза и Даниела Душебајева. Пре месец дана дебитивао је још један од њих, Давид Фернандез. У Б тиму играју још три златна играча -Каулди Одриозола, Хаиме Фернандез и голман Ледо. Шпанци тако имају довољно велику базу да се суоче са следећим олимпијским циклусом.
Ово је нешто што је нормално у спортској селекцији, можда би било добо да и српски рукометни савез коначно схвати да је време за велики заокрет, јер већ ове године креће нови олимпијски циклус.
Иако се нису позлатили, Хрвати треба да буду задовољни. У аналима остаће упамћена њихова френетична борбеност, посебно у полуфиналу са Норвежанима, које је проглашено за финале пре финала. У финалу, у рововској борби Шпанци су имали више ширине и искуства и зато су тријумфовали. На овом шампионату Хрвати нису могли да рачунају на неколико повређених играча, а у одлучујућој утакмици није било ни Циндрића, а бекови нису били нарочито расположени. Једна од најјачих хрватских карика је свакако селектор Лино Червар (освојио 10 медаља), који је најавио да му је ово последњи пут да је предводио националну селекцију.
Ј. Г.
