До састанка је дошло поводом захтева десет женских и, за сада, четири мушка лигаша који су тражили да се смање трошкови такмичења. Према неким очекивањима заједнички састанак није донео ништа ново оно што прволигаши нису очекивали.
Клубови су поновили да су сви њихови захтеви предложени у доброј намери, али исто тако да хоће да знају где се њихов новац троши. Приликом обраћања, Душко Стипановић из Бајмока је рекао да су клубови свесни да неко живи за рукомет, а неко од њега, али исто тако треба имати у виду да девет клубова од десет није добило жуту банку са великим изгледима да ће до краја године да добију јако мало новца од локалних самоуправа. Они сматрају да криза не може да се ломи само по леђима клубова, ако ће се стезати кајиш онда то треба да раде и функционери и клубови.
Представник Пролетера из Зрењанина Драгиша Албуљ није био задовољан састанком у Новом Саду, пошто клубови нису добили ништа.
- Овим састанком смо испоштовали прволигашке клубове у обе конкуренције и изнели наше ставове. Добили смо оно што смо знали и раније. Од осам наших захтева, који се углавном односе на помоћ клубовима), у шест РСВ није надлежан, једну тачку је решио тј. укинуо РСС, а односи се на укидање дозволе за сезону и умањења чланарине. Ми смо испоштовали хијерархију и процедуру, а сада нам остаје да видимо да ли ћемо да идемо даље или не. Став свих клубова је да са овим захтевима идемо и пред РСС. Наши даљи кораци су састанак са челницима РСС и да нам предоче њихове могућности - рекао је после састанка Албуљ, наводећи да им се све више мушких клубова прикључује.
- Не тражимо ништа посебно него да се изађе у сусрет клубовима и за њихову добробит.
Основни разлог “бунта” клубова је тај да су доведени у такву ситуацију да оптерећења и намете од стране Савеза не могу да издрже, чак сада више и неће. Дошло је до тога да је иницијални окидач било неразумно инсистирање плаћања котизације за нешто што се није одиграло и поништено. Чуло се, такође, да клубови морају прво да намире основне трошкове попут превоза, што је најскупља ставка. Провејавало је и питање да ли у овом тешком времену по клубове судија треба да има таксу пет-шест хиљада динара. Ипак се ради о тешком аматеризму и клубовима је догорело, па се поставило питање да ли таксе и чланарине треба да буду толике (по 10.000 динара за дозволу, па за чланарину...). Клубови хоће да се такмиче, то није спорно, али треба да се има у виду ситуацију у којој се налазе.
Чула се и констатација да клубове боли и чињеница да их током ванредне ситуације нико из канцеларије РСВ није позвао, нити питао да ли су сви чланови здраво и треба ли им нешто, али када треба да се плати редовно их контактирају.
Један од дискутаната се запитао ко одређује висину хонорара лица који воде лиге, узимајући за приимер Другу лигу да је он 190.000 динара по сезони. Изнесено је да директор лиге добије 80.000 динара, помоћници за суђење 60.000, а секретари 50.000 динара. Клубови дају паре, па би требало и они нешто да се питају. То клубови више неће да трпе.
Доста се расправљало о разним потешкоћама, нејасноћама, недоследностима и проблематици током лигашког такмичења, па чак и то да Савез не штити клубове и њихове интересе. Велики је проблем и гашења клубова.
Први човек РСВ Борислав Перовић је нагласио да је у разговорима са клубовима закључено да је неопходно да се смање трошкови такмичења, како од незавршене сезоне, тако и од наступајуће. РСВ ће се са осталим регионима залагати у РСС, чија је то надлежност, да се у складу за захтевима клубова смање трошкови. Он сматра да су у време кризе и несташице захтеви клубова оправдани и да ће РСВ дати све од себе да са регионима и РСС пронађу најбоље решење за све српске клубове. Перовић сматра да се недостатак комуникације у овом времену резултирало као незадовољство клубова.
Могло је да се чује и то да су лигаши разочарани са чињеницом да РСВ раније није изашао у сусрет клубовима да им се помогне, да из Савеза иду по општинама да помогну клубовима, али опет да РСВ добије свој део, који је по њима превелик. Ниједног тренутка, сматрају клубови, није се видело да РСВ хоће да изађе у сусрет клубовима и да пронађе спонзора који би олакшао клубовима, иначе фабрикама играча, који сматрају да треба да се подели тежина ситуације.
Ј. Галић
