Просто је невероватно на какав аматерски начин је Србија изгубила од Исланда, а онда и од Црне Горе. У обе утакмице српски рукометаши имали су лопту у свом поседу када је требало решити утакмицу. Пуцали су сами себи у ногу, оба пута. И уместо да буду први или други у групи, враћају се кући као последњи, са очајном позицијом, читај биће у другом или трећем шеширу, за квалификације за Светско првенство. Меч против Мађарске и пораз од репрезентације која није у елитном ешалону такође тражи велику и обимну анализу.
Занимљиво је то да је Србија за три и по године такмичења под вођством Тонија Ђероне на великим такмичењима победила само две европске репрезентације - Украјину 2022. и Холандију 2023, поставља се питање - како и са ким даље. Од 2012. године и сребрне медаље тонули смо све дубље и дубље. На великим такмичењима смо имали само дебакл до дебакла, слаба селекције играча или боље рећи немамо квалитет играча за европски и светски врх.
Последња три велика такмичења Србјја је на ЕП била 14. у Мађарској и 19. у Немачкој,док је као 11. завршила на СП у Пољској. Све то време шпански рукометни стручњак Тони Ђерона имао је потребан мир, подршку јавности, редован одзив свих играча, какву није имао ниједан његов претходник. Дефинитивног резултатског напретка није било.
Међутим, незванични извори из табора српске рукометне репрезентације тврде да је Ђерона готово смењен пре почетка Европског првенства у Немачкој. Наиме, из врха Савеза речено је појединим играчима да се са Шпанцем неће продужити сарадња која истиче у јуну и да је први пик РСС за новог селектора Данијел Анђелковић, тренер француског Тулуза. Мало је рећи да су рукометаши били шокирани, јер се тако нешто не ради пред одлазак на велико такмичење какво је Европско првенство. И на којем Србија жели пролаз из групе, како би покушала да дође до квалификација за Олимпијске игре у Паризу.
Уместо да рукометаши Србије и селектор Тони Ђерона имају мир пред старт ЕП, дошло је до тензија и размирица које су резултирале катастрофалним резултатом и потпуним дебаклом. Нажалост, било је ту још озбиљних мимоилажења између селектора Ђероне и појединих искуснијих играча.
Шпанцу у јуну истиче уговор и после дебакла на ЕП нема дилеме да му уговор неће бити продужен. А своју епизоду у Србији завршио је неславно, онако како нико није очекивао.
Анђелковић, тренер Тулуза, прошле сезоне био је проглашен за најбољег тренера у Француској и незванично се спомиње да је био и у посети репрезентацији. Препрека може да буде важећи уговор. Ако би паралелно радио у клубу и водио нашу репрезентацију, то сигурно не би био добар потез, што се показало код Ђероне.
Без сумње, шансу би према мишљењу рукометних посленика, пре Анђелковића, требало да добије тренер 10-оструког српског шампиона Војводине Борис Ројевић. Он је с Војводином освојио 15 трофеја, а најсвежији на међународној сцени као победник Европског купа, другог по квалитету ЕХФ такмичења. Ројевић је квалитетно радио са младим играчима, а умео је и да направи одличан спој младих и старијих рукометаша.
У оптицају су још име тренера веспрема Момира Илића, који такође има важећи уговор с Мађарима. Опет, и он је у иностранству и тешко да би квалитетно могао да се паралелно посвети репрезентацији и да редовно организује репрезентативно окупљање.
Јово Галић
