Заиста хумано, оригинално и – истинито. Пројекат је подржало и Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Републике Србије.
Турнир је био посвећен четворици заљубљеника у древну игру, који су чак и шаховској јавности мало познати, али их зато посетиоци Новосадског шаховског клуба памте. То је било у последњих двадесетак година претходног и првој декади овог века. То су Зоран Бобић, учесник чак и финалног турнира новосадских првенстава, рано преминули новосадски публициста Жарко Јанковић и ветерани Милован Обрадовић и Иван Милинковић.
Читав пројекат је осмислио и спровео у дело агилни Младен Савић, који је на четири турнира успео да окупи и активне играче и оне који су дали печат у играчкој и тренерској каријери у историји шаховске игре у Новом Саду, али и велики број студената Универзитета у Новом Саду, као и неколицину најмлађих заљубљеника у шах.
Поред три турнира у НШК-у, одигран је и један у Учитељском дому у Новом Саду. На турнирима је учествовало више од стотину такмичара, а редом су побеђивали Слободан Бојковић, Живко Убипарип (два пута) и Синиша Ковачевић. Оно што представља новост када су слични турнири у питању је мала закуска приређена у краткој паузи после одигране половине сваког од турнира, који су одржани у предвиђених шест кола. Напомињемо ово не само форме ради, него као похвалу организатору за респект према својим такмичарима. А у питању су само шаховски аматери!
На пригодној додели награда, највише одличја је освојио Живко Убипарип, свеукупни победник, а у ствари су се највише радовали његови синови Јован и Милан, којима је стигао и најлепши новогодишњи поклон у виду шаховских гарнитура и дигиталних сатова.
Поред Убипарипа, пригодним поклонима награђени су и Слободан Бојковић и Иван Титов, други и трећи у укупном пласману, обојица бивши прваци Новог Сада. Вредним монографијама светских шампиона и другом шаховском литературом награђени су сви учесници завршног турнира.
Ж. Медар
