Он је разговарао са новинаром Карлом Стефановићем, а између осталог говорио је о бројним изазовима са којима се суочава, нарочито када је реч о породици и деци.
Син Стефан има девет, а ћерка Тара шест година, сваког дана, недеље, много тога се дешава. Њој је испао први зуб и ја нисам био ту за то. Истовремено, најважније је све балансирати, рекао је Ђоковић.
Новак је говорио и о менталној снази и детињству и одрастању у Србији.
Прошли смо кроз два рата, ембарго од 1992. до 1996. године када нико од српских спортиста није могао да учествује на спортским такмичењима и то те очврсне, а могло је да оде на другу страну. Мислим да је моја судбина била да играм тенис, рекао је Ђоковић и додао:
Да ли је то и даље са мном? Могуће, не знам колико, али сигурно има неке везе са мојим одрастањем. Са 12 година било је бомбардовање током два и по сата. Да ли и даље мислим о томе? Понекад, појави се, посебно када чујем ватромет, јер ме то подсети на бомбе које су експлодирале. Није нарочито пријатно, то је вероватно траума, али да се вратим на питање – мислим да је повезано са тим што никада не одустајем и то се појави у тренуцима када се ломи меч, објаснио је Ђоковић.
Има једна изрека код нас у Србији: Можете да нас убијете, али не можете наш дух, нашу душу. Ја верујем у то. Погледајте колико је тенисера у историји успело шта сам ја? Не кажем то да се хвалим, него да се подсетим, да се уштинем, да погледам шта сам урадио, поручио је српски ас.
Ипак, он не гледа само и искључиво на то.
Али, то је само једно поглавље мог живота, биће их још много. Очеви треба да се играју са својом децом, то ми је омиљени део дана, када имају моју пажњу, измишљамо ствари и то је стварно најлепше. Недостају ми, разнежио сам се, истакао је Новак.
Дневник/Телеграф
