После етапа које је у стручном раду прошао као човек одговаран за игре и резултате Немице српског порекла Андрее Петковић, а онда и искусног хрватског аса Ива Карловића, прихватио је Фићину молбу да успоставе сарадњу што се показало као обострани пун погодак. После само четири месеца заједничког рада, Крајиновић је стигао до успеха каријере - финала Париза и сазнања да и те како има шта да покаже и у некој новој димензији спорта којим се бави.
„Фића је желео да радимо заједно и раније, па је био спреман да сачека да окончам сарадњу с Ивом Карловићем“, рекао је за наш лист Петар Поповић.
„До тога је дошло по завршетку Вимблдона, објавио сам то и на Твитеру и готово истог тренутка почео сам да добијам понуде за преузимање бриге о неким новим тенисерима. Наравно, јавио ми се и Филип и одлучио сам да прихватим његов позив, јер је то био велики изазов за мене, тим пре што је из Србије, што је још увек млад и што има таленат и потенцијал. Као јуниор, био је међу петорицом најбољих на свету, али су повреде и операције утицале на то да изгуби веру и самопоудање. Уз то, није играо против најбољих сениора, већ је пут градио преко наступа на челинyерима.“
А хтео је да иде у Лондон
Колико је Филип Крајиновић веровао у остварење сна и играње у финалу Париза, зна само он сам. Ипак, Петар Поповић нам је открио један детаљ који јасно сведочи о размишљањима нашег играча.
„Фића је имао улазницу за фудбалску утакмицу у Лондону, између Арсенала и Црвене звезде. Планирао је да оде и пружи подршку црвено-белима, чији је велики навијач. Знате да је утакмица одиграна у четвртак, а финале Париза било је три дана касније“, уз осмех је испричао Поповић.
Шта сте то учинили да је тако брзо Крајиновић стигао до једног овако великог финала, какво је било у дворани Берси?
„Знао сам да је мала разлика између нивоа на којем је играо раније и овог у којем је показао да му припада. Филипа је требало само добро усмерити и поједноставити његову визију игре. Веровао сам и верујем у квалитет који има, чак много више од њега самог. Поразговарао сам с Душаном Вемићем, који је раније водио Крајиновића, и схватио да тениски могу да му помогнем. Све ово што је у Паризу доживео, била је велика новост за Фићу, али и последица промене његовог система игре, визије, агресивности и храбрости и то је ишло јако брзо.“
Како је Филип уопште стигао до шансе да заигра на овом мастерсу?
„Тешко, јер је морао да на два јака, готово најјача челинyера освојио прва места. На њима су наступили добро познати играчи, али је Фића успео на импресиван начин да испуни циљ. Победио је и у Риму и у Алматију (Казахстан), изгубивши укупно 34 гема у десет дуела. То је већ био подвиг прве врсте, а стекао је и право да игра у квалификацијама за Мастерс.“
Причу о мечевима којима је пронашао властито место у светском врху испричао нам је сам Филип. Ипак, и ви сте обележили Париз када сте, после полуфиналне победе над Изнером скинули мајицу, а камера вас зумирала.
„Урадио сам то и једном раније, 2009. године, када је Карловић ушао у четвртфинале Вимблдона. Сада ми је пулс био преко 200 откуцаја, јер знао сам колико је тај последњи тај-брејк за Филипа важан. Када га је освојио, све се скупило, желео сам да ускочим на терен од среће, али је Крајиновић био на сасвим другој страни и - одустао сам. Ко то не доживи, не зна о каквој је еуфорији реч и сада разумем фудбалере када скину дрес, иако знају да ће добити жути картон због тога, и отрче да славе с навијачима после постигнутог гола.“
Када после 24 сата од финала размислите, да ли је Крајиновић имао шансу у финалу са Соком?
„У завршни меч ушао је без сна, а у току претходних пет ноћи скупили смо он и ја можда тек 15 сати спавања. Све је то дошло јако брзо. У финалу је могао да има шансу да је имао дан одмора од полуфинала, јер је повео 1:0 и видело се да паника обузима Сока. И њему је то био изазов прве врсте, али је, кад је освојио први гем другог сета, успео да преокрене меч, док је Филип почео енергентски да пада. Убеђен сам да је био свежији да би Крајиновић сравнио Сока“, рекао је Петар Поповић у разговору за “Дневник”.
А. Предојевић
