Аутор текста о историјској истини о којима Хрватска ћути, Владимир Матијанић подсећа да историју пишу победници, али, како каже, не као хладну и неутралну, него као сведочанство о властитој величини.
Он указује да је из “победничке” историје у Хрватској, на пример, потпуно нестала задарска “Кристална ноћ”, вишесатно дивљање руље 2. маја 1991. године.
“Маса је уништила ваљда сваки објект чији је власник био Србин или се по имену могло претпоставити да јесте. Као непосредан повод спомиње се погибија хрватског војника Франка Лисице. Непосредна је последица, пак, био бег Срба који дотад нису намеравали да се придруже побуњеницима”, пише Матијанић.
Истиче да је то било “вишесатно некажњено иживљавање над њиховом (српском) имовином”.
Матијанић подсећа да за то нико од актера није одговарао, да ће наредне године бити 30 година од тих догађаја, а истрага је, како каже, још у току.
“И док се о Кристалној ноћи у Хрватској готово консензуално ћути, о протесту одржаном четири дана касније, 6. маја 1991. године, пред сплитском Бановином, тадашњом командом југославенске морнарице, редовно се говори”, наводи Матијанић.
И ове године је, каже Матијанић, један од учесника, вечно емотиван, подигао национални барјак у друштву градоначелника, жупана и новинара чији су извештаји по обичају лишени неугодних детаља попут погибије Сашка Гешовског, војника ЈНА, и рањавања његова колеге Тонија Стојчева.
“Званична истина каже да се тога дана правдољубиви хрватски народ окупио пред командом савезне армије у Сплиту. Пук је, каже званична историја, огорчило држање војске у првим међунационалним сукобима у Хрватској. И то је тачно или је углавном тачно, само како објаснити последицу? Од читаве масе убијен је тек припадник противничке војске, а рањен његов колега. Како, наиме, објаснити да је обарач потегао нетко из голоруке масе?”, пита Матијанић.
Решење је, каже, пронађено у прећуткивању.
Подсећа да су двоје активстиа прошле године на традиционалном подизању националног барјака транспарентом покушали да подсете на неподобне жртве имали проблема са окупљеним домољубима.
Матијанић пише да је мај месец добар и за сећање на жртве освајачке политике Фрање Туђмана у Мостару када би се неко тога у Хрватској сећао.
“У мају 1993. године у том је граду ескалирао сукоб Хрвата и Бошњака, успостављена је линија раздвајања, а од јуна те гоине до априла 1994. године Хрватско веће одбране је, према Хашком суду, источни Мостар држало под опсадом ''услед чега је становништво било ограничено на енклаву која је била густо насељена”, наводи Матијанић.
Становници, додаје, нису могли да напусте источни Мостар и били су присиљени да живе у крајње тешким условима, без хране, воде, струје или одговарајуће медицинске помоћи, док је ХВО вршио интензивно и непрекидно гранатирање источног Мостара, водио кампању снајперског деловања, повремено отварајући ватру на припаднике међународних организација и осујећивао или блокирао хуманитарну помоћ".
