ТУРИСТИ ХТЕЛИ ДА СЕ ПОМОЛЕ – ИСПОСТАВИЛО СЕ ДА ЈЕ У ПИТАЊУ ПРИВАТНА КУЋА! У њу је уметник својим рукама уградио 100 кубика камена

Међутим, на узвишењу изнад реке Велики Рзав, на такозваној Стојића стени, академски сликар Љубивоје Јовановић изградио је ни мање ни више него – дворац.

– Кад сам као дечак из суседног села Северово пролазио ка школи у Ариљу, увек сам задивљено гледао у ову стену, а куће које су се овде налазиле огледале су се у реци, то је био призор као са најлепших разгледница и још тада сам помислио како би било лепо да једног дана живим баш ту – прича Љубивоје за РИНУ.

Да неки снови ипак постају стварност, доказ је управо овај Ариљац, јер је сплетом животних околности плац купио управо на Стојића стени и осамдесетих година прошлог века почео је са градњом куће.

Током радова, сасвим случајно кућа је постала дворац, на ком се налазе куполе у чешком стилу, али и права византијска купола.

– Кућа сама по себи није велика, кад се све сабере око неких стотину квадрата. Никад не могу рећи да је потпуно завршена, јер на њој увек има посла. Грађена је у еклектичком стилу и као моја уметничка дела шаље романтичарску поруку. Чувам небо испод ког сам рођен, а лепше је ако то чините из дворца. За његову изградњу ручно сам довлачио изузетно стар и квалитетан камен, уградио сам око 100 кубика, тако да се може рећи да је и ова грађевина мојих руку дело – каже овај сликар из Ариља.

Дуго је велелепни дворац у Ариљу био мистерија за мештане, али и за бројне путнике намернике. Због шиљатих кула и специфичне куполе, они који нису ариљске горе лист често су овај замак мешали са неком од богомоља које се налазе у овом крају.

– Једном је група наших туриста из Горњег Милановца, обучена у традиционалну српску ношњу, кренула уз брдовите стазе које воде до куће, у рукама су носили свеће. Изглед их је подсетио на цркву и зато су кренули да се горе помоле и запале воштаницу. Били су одушевљени кад су чули да се ради о приватној кући. Након што је изграђен, планирано је да у дворцу буду одржаване одређене уметничке манифестације, али од тога нажалост није било ништа – присећа се Љубивоје.

Данас су у највишим кулама овог несвакидашњег замка у срцу Србије гнезда свили голубови, баш као у старим српским дворцима. У приземљу Љубивоје живи са супругом, а део куће претворио је у атеље, у ком и сада, иако је ушао у осму деценију, неуморно слика и пише. Инспирације му, како каже, не мањка.