(ФОТО) ДОК СЕ ДРУГДЕ СВАЂАЈУ, ОНИ СЕ ДОГОВАРАЈУ Ово село чува дух заједништва, а приоритет су најмлађи

До крајње локације ишли смо ауто-путем, што се током наших путешествија никад не дешава. Али, рачунамо да таква, наизглед банална промена ствара неки нови доживљај и другачију атмосферу у путу. И били смо у праву.

Колико год нам пут био досадан (али срећом бржи но иначе), по доласку на Биково схватили смо да је пред нама ипак забаван дан. Наши домаћини – председник Савета Месне заједнице Миленко Гарић и секретар Јасмина Кокеза – показали су да нема јењавања духом докле год смо на задатку; како они, тако и ми.

– Код нас је најлепше то што се слажемо, нема крвљења око тога ко је ко, већ сви седнемо и договримо се да вучемо за своје село – каже Гарић, премда оба наша саговорника тврде да је видно да у данашњим временима све мање има заједништва.

Ипак, кад га је некад било више, цело село је изграђено захваљујући самодоприносу у ком су и тадашњи пензионери својом одлуком учетвовали, па су тако асфалтиране све улице, избушен сеоски бунар, изграђени амбуланта и Дом културе који је сад... па под знаком питања шта с њим радити.

– У плану је да се Дом културе санира, али не могу да замислим колико би то коштало – каже Кокеза. – Ово је превелик објекат за наше потребе. У центру села имамо њиву, па је идеја била да се на њој изгради нови мали Дом, прикладан нашим потребама. Према последњим информацијама, од априла би требало да почне ревитализација, односно пресвлачење и проширење Биковачког пута, што ће коштати око 60 милиона. Такође, у плану је и гасификација приградских места, па ћемо једном и ми доћи на ред.

Како је Гарић додао, сређивање Биковачког пута је најнеопходније, у шта смо се и сами уверили, будући да само мештани знају како да одвозају критичне деонице док остали, како чујемо, губе точкове у кратерима уз банкине.

У Бикову данас живи нешто више од 900 људи, док у селу имају 86 клинаца до четвртог разреда, што је податак који наши саговорници знају због новогодишњих пакетића које им деле.

– Ми смо прва месна заједница на територији Града Суботица која је још 2007. године одлучила да новац за репрезентацију активности усмери на куповину пакетића. То нам је тада замерано, али мени не пада на памет да идем на ручкове на рачун свих вас. Упоредо са зимским активностима за децу имали смо и Сунчану јесен живота у оквиру које смо нашим пензионерима приређивали дружења уз музику, храну и пиће. Међутим, како су цене скочиле а буџети остали исти, у разговору са мештанима смо одлучили да новац који имамо усмеримо на најмлађе – прича нам председник Савета.

За малишане имају и једну манифестацију – Сеоске игре без граница – које се одржавају последњег викенда јула и окупљају више од стотину деце из целе Србије, а која се такмиче у девет дисциплина које старију публику подсећају на догодовштине из њихове младости.

– Од спортова једино још имамо Фудбалски клуб „Биково” који се некад звао „Пољопривредник”, за време „Агрокомбината”. Тада је, сећам се, директор једном дошао и рекао нам свима да идемо на припреме, што нисмо могли да верујемо јер смо били бетон лига. Ипак, отишли смо у Теслић на месец дана, а добили смо и нове тренерице, копачке, торбе... људи су тамо мислили да им је дошао „Партизан” – присећа се Гарић.

Шта се још може рећи о Бикову? Можда вам је запало за око да се правилно каже „идем наБиково”, што је остало од салашарског доба. Данас је пак свега десетак активних салаша, раштрканих по огромном биковачком атару на ком се највише сеју ратарске и понеке повртарске културе.

Габрић – слика и прилика зарасле раскоши

Свега неколико километара од центра Бикова налази се његово истурено одељење – Габрић, мини-насеље које је добило име по властелинској породици која га је поседовала за време Аустроугарске, у ком је након Другог светског рата основана пољопривредна задруга, а касније огранак „Агркомбината”.

Данас у Габрићу живи двестотинак душа, махом оних који се сећају једног потпуно другачијег живота, када је њихове три улице делило хиљаду људи. Раскошни парк који је привлачио младенце и туристе, угоститељски објекти, лекари са најсавременијим инструментима... Габрић је некад врвео од живота, а сада копни заглављен у зараслом парчету земље, док његови мештани немају друге него да живе у сећањима која им још маме осмехе на лице.

– Овде сам се оженио и запослио осамдесете у „Агрокомбинату”, када су од њега жувела сва околна места и трећина Суботице – присећа се мештанин Саулић, ког смо затекли како дивани с комшијом Маркијем. – Сад штагод да нам треба, морамо ићи до Бикова или даље. Немамо услова, па ми који смо ту се сналазимо, међусобно помажемо. Кад дође зима, тек је онда проблем. Ни не дођу, иако јако добро знају да нас нађу, али нас у свему заборављају.

Сета у гласу наших саговорника је осетна, а насред пусте улице и поприлично гласна.

– Да ми је тада неко рекао у шта ће се Габрић претворити, не бих му веровао – тврди Марки, истичући мир као један од бенефита садашњег живота. – Имали смо парк који је био лепши него на Палићу, а овде смо све имали што нам је требало, тако да нисмо ни морали да идемо до града.