Банатским гајдама некад се показивала моћ

Јанош Врабел из Чоке, пензију је стекао као ликовни педагог, али живот је посветио изучавању и градњи народних инструмената, којим се од памтивека музицира на овим просторима, за шта је добијао угледна признања не само код нас него и у суседној Мађарској.
з
Фото: Дневник/ М. Митровић

За израду мноштва народних архаичних инструменату са тла Паноније, посебно за банатске гајде, Врабел је исто што су за виолине били чувени италијански градитељи из Кремоне...

Израђује Врабел у својој радионици цитре, кобзе, окарине, тамбуре, фруле и мношто других инструмената, али постао је чувен по прављењу гајди свих фела. Проникао је Врабел у тајне мађарских, српских, јужноморавских , мокринских или банатских, левчанских које су најстарија врста древних српских гајди, зна правити влашке, ерске, такође и гајде са ширих светских простора.    

- Банатске или мокринске гајде, од свих гајди на свету су најкомпликованије и за израду и за свирање - уверава Врабел. - Шкоти гајде користе за војне параде, а наше гајде су народни инструмент који је у употреби од вајкада, да би се људи веселили и чували изворну традицију. Мађарске гајде су карактеристичне по томе што имају нешто краће карабе, за разлику од банатских или мокринских, које су препознатљиве по томе што су им караба, рог, прдаљка и лактача у односу на друге огромни.

Врабел објашњава да сваки крај у Србији има гајде које се међусобно по нечему разликују, по изгледу, начину свирања и звуку. Нажалост, данас су готово изумрли гајдаши, гајде и мајстори који их праве.  

- Када смо нас неколицина почињали пре четири деценије, гајде никога нису одвише интересовале, али сада видим, сва је срећа, да се млади све више интересују. Онај слој млађих који је школован, који је схватио значај прихваћа се и воли свирку на гајдама и архаичним инструментима– констатује Врабел.

Поред Јаноша Врабела, у врсног мајстора за израду гајди израстао је Максим Мудринић из Сивца, који је неке финесе учио и од Врабела, па сада успешно прави велике српске банатске гајде.

Врабел не зна да ли неко јужније од Саве и Дунава прави гајде, али познато му је да се македонске гајде праве у Призрену на Космету, такође и у Македонији. 

- Да се направе добре гајде битно је пуно ствари. Није неки штос гајде направити, када знаш како треба, али има толико ситница на које треба обратити пажњу. Градитељ виолина када направи инструмент стави жице и има добар или лош звук, а код гајди или има звук, или нема никакавог звука. Једноставно је, али треба код прављења гајди знати прецизно исећи трску, писак од трске, све те ситнице треба одрадити и спојити да добијеш добре гајде. Док сам учио занат, ја сам доста путовао и проучавао гајде код ондашњих гајдаша. Још сам имао среће да 70-тох година прошлог века било је гајдаша у Србији. У Мокрину чика Лазар Рац био је врстан мајстор и гајдаш, био је овчар и живео на салашу. Он је за мене био први и ненадмашан гајдаш и мајстор, у животу нисам чуо да је неко боље свирао гајде од њега. Знао је када затреба да импровизује и мелодију и текст, мада било је у то време и других врсних гајдаша, попут Мирка Француског из Кикинде.. Док су овде у околини још живели гајдаши, имао сам од кога да научим, имао сам код кога да одем и приупитам како се ради, а они су излазили у сусрет– признаје Врабел.

Мајстор за прављење гајди из Чоке објашњава да од свих гајди, банатске су међу највећим.

- Код нас је био обичај да се каже, ако су гајде велике, или гајдаш има огромне гајде, да је моћнији газда. Гајдама се некада показивала моћ и богатство. Велике банатске гајде имају интересантан и леп тон, моћан као огромне народне оргуље – наглашава Врабел.

Јанош у пензији ради оно што воли и што је најважније, тржишта за архаичне инструменте има, али не толико да би се правила фабрика инструмената, него за специфичну мануфактуру, у домаћој радиности. Указује чокански мајстор да уз помоћ интернета, повезаност са целим светом је допринела да сви који свирају гајде и друге архаичне инструменте, негујући ову врсту музике, међусобно су повезани.

- Тако купаца има из целог света. Гајде и њењере, а и други архаични инструменти се свугде у свету свирају, бар понекад у току године. Примећујем да у целој Европи данас почиње у моду да улази балканска музика. Архаична народна изворна српска, македонска, бугарска и музика других народа са ових простора је специфична, има своје чари и постаје интересантна публици. Због тога се и траже банатске, влашке, левчанске и друге гајде. Ето, баш прошле недеље из Француске су ми поручили, требају им банатске и левчанске гајде. – истиче Врабел.     

Традиционална народна музика и древни инструменти Врабела су заинтересовали су још у младости, одрастајући на извору паорског живота.

- Када одрасташ и стасаваш у сељачкој породици, сналажљивост и приврженост природи и традицији су оно што је судбински неизбежно – прича Јанош - Зато је и сасвим нормално што смо се од малих ногу играли са оним што је било при руци и од природних материјала. Зове, врбе и трске, одувек је било у изобиљу, па смо као деца, од онога што нам је природа даривала крај Тисе и Златице, правили и успевали да направимо добре свираљке. После, када сам већ био средњошколац и студент, свесно сам почео да се бавим старим инструметнима.

Плод вишедеценијског Врабеловог преданог рада је више хиљада инструмената, али што је реткост, он прави око четрдесет врста народних инструмената који изумиру.

- Гајде су на први поглед сличне, али су по нечему ипак разликују. Срби и Македонци су користили гајде са једноцевном свиралом, а банатске и ерске гајде су са дуплоцевним свиралама. Ова врста банатских гајди коју је народ сачувао, јако су интересантне. Плене својим карактеристичним звуком и изгледом, па за њих иако изумиру  међу поклоницима архаичног звука има интересовања на свим меридијанима - истиче Врабел.

За прављење гајди и других архаичних инструмената Врабел користи природне материјале. За гајдашки мех најбоља је козја кожа, бољи од овчије која је мекша. Свирало гајде прави се од дрвета шљиве које се у Чоку допрема из срца Шумадије. Други инструменти захтевају ораховину или неку другу врсту дрвета, а за цитре најбоља је оморика са Карпата из Ердеља, али до њега се долази теже, па их Врабел чешће прави од „масније” босанске чамовине. 

Милорад Митровић

Фото: М. Митровић

 

Пројекат “Чока транспарентно” реализовала је “Панонија медиа” у сарадњи са “Дневником”. Ставови изнети у овом тексту нужно не изражавају ставове локалне самоуправе, која суфинансира пројекат.

EUR/RSD 117.1527
Најновије вести