Још 1930. године је наш познати историчар уметности Александар Дероко истраживао овај локалитет. Историчар Рудолф Шмит је 1939. године објавио у Гласнику историјског друштва студију „Стари град“, која се односила на Бечејску тврђаву. Између осталог, користио је материјал из Ратног архива у Бечу, тачније нацрт тврђаве са свим подацима које је пре рушења израдио инжињеријски капетан Јохан Кристијан де Колет. То је била полазна основа за проучавање тврђаве на Тиси између два Бечеја.
У циљу да утврђење добије заштићени статус, Покрајински завод за заштиту споменика културе започео је, после седам деценија, заштитно археолошка истраживања локалитета „Стари град“, који је проглашен угроженим, али се ништа више није предузело ради спасавања видно оронулог утврђења. Иницијативу за ново истраживање покренуо је 2019. године Градски музеј у Бечеју у партнерству са Народним музејом у Зрењанину, који има територијалну надлежност над новобечејском општином, и Музејом науке и технике у Београду, који једини у региону има одсек за саобраћај на води и бави се подводном археологијом.
Тако је Бечејска тврђава поново постала интересантна за археологе, који су дошли до занимљивих података и очекују да ће новим истраживањима доћи до нових сазнања, која ће добром делом расветлити живот у тврђави крај Тисе. У циљу приближавања јавности ове проблематике, у Градском музеју Бечеја је ових дана отворена археолошко-историјска изложба „Бечејска тврђава“, која ће посетиоцима бити доступна до краја лета.
- Овом приликом тема изложбе нису резултати археолошких истраживања, већ је конципирана као један живопис, мешовит приступ Бечејској тврђави, који има за циљ да покрије просторно и хронолошки оквире овог изузетног локалитета. Тврђаву треба схватити као неку врсту контакта два Бечеја. Неоспорно, она се налази на банатској страни Тисе, али је путем реке и бачка, па колико је банатска, толико је и бачка, колико је српска, толико је и мађарска, колико је хришћанска, толико је, с обзиром да су од половине 16. века у њој биле Османлије, и исламска... Она је део колонизацијске приче, а Тиса је, као и све реке, коридор саобраћајне колонизације. Бечејска тврђава као утврђење на реци је срж једне овакве приче - вели аутор изложбе кустос археолог Градског музеја Рашко Рамадански.
Није изложба оптерећена сувишним датумима, нити су изложени предмети из археолошких истраживања, него предмети које су својевремено донирали људи који су били у додиру са остацима тврђаве. Један од њих је новосадски архитекта Павле Форкапић,који се у младости купао у Тиси код тврђаве и видео керамичке фрагменте. Сетио се свог професора Александра Дерока, покупио керамику и остале предмете, те кад је сазнао да бечејски музеј врши истраживања поклонио их и те предмете су конзервирали и рестаурирали Станислав Антонић, Драган Огар и Ана Олајош, а он на свечаном отварању изложбе добио захвалницу од бечејског музеја.
Показано је и пар фотографија из архиве Новобечејца Кароља Андреа, које су снимљене у време док на Тиси није било бране, па је водостај био знатно нижи и остаци разрушене тврђаве су се боље видели. Изложена је и штампана макета, урађен модел тврђаве према историјским записима, а први пут је дигиталну реконструкцију тврђаве урадио Игор Божић.
Трећу овогодишњу изложбу у новоадаптираном малом изложбеном салону бечејског музеја представио је кустос историчар Немања Карапанџић и најавио нове четири изложбе до краја године, а његов колега историчар Роланд Шурањи је на мађарском језику представио Бечејску тврђаву.
В. Јанков
