То је дом Витомира Шогора који прави баштенске кипове од армираног бетона. Рођен је, каже, у Вишеградској у Београду 15. јануара 1949. јер му се мајка затекла у престоници у моменту када су јој кренули трудови. Витомир је витални декица: у 73. може без веће муке да подигне више од 100 кг тешку бетонску срну. Нема ко да га наследи у његовом занату, хоће све скулптуре да прода: "Ако је неко заинтересован, нека дође и носи, даћу повољно!"
Под данашњим именом Ковин се први пут помиње у 12. веку и касније, променом господара се мењао и назив града. Мађари су га звали Кеве, Кевин, Кев, а у 19. веку Темеш-Кубин, док је 1910. добио званичан назив Кевевара; Немци су га звали Кубин, а Срби увек — Ковин.
Почетком 18. века је као последица мировног споразума између Аустрије и Турске срушена Ковинска тврђава а страдала је и варош. После тога Ковин губи на значају мада је овде било седиште граничног гарнизона.
Остаци некадашње Ковинске тврђаве се убрајају и споменике културе од великог значаја. Подигнута је на узвишењу које доминира ширим простором и уједно представља природну заштиту и мостобран преко реке, могло му се прићи само узвишеном лесном гредом којом се данас пружа урбано језгро савременог града. Значај Ковина за одбрану јужне границе Угарске условио је да постане развијено градско насеље које помињу историјски извори током читавог средњег века.
Макета Дунава
У Ковину се налази и једна јединствена атракција о којој се мало зна: највећа макета тока Дунава на свету.
Пре почетка изградње пројекта ХЕ Ђердап, 1964. неопходно је било научно, стручно, архитектонски и грађевински приказати како ће изградња хидроелектране „Ђердап“ утицати на ток Дунава и његово приобаље, нарочито од бране узводно до ушћа Тисе у Дунав.
Макета је изливена од бетона, дуга је 146 м са верним приказом речног корита друге по величини европске реке, где су приказана дубина, ширина, меандрирање, рукавци, аде, притоке…
Током 2018. локална самоуправа је донела одлуку о реконструкцији макете и пратећег мобилијара. Након вишемесечне реконструкције, где је санирано речно корито, поправљене су пумпе за воду, уређене стазе дуж макете, цео ток је обележен расветом свих тачака тока које представљају градове кроз које пролази Дунав у нашој земљи од Кладова до Сланкамена, са свим притокама.
Железница је у Ковин дошла 1894. када је саграђена пруга Вршац–Алибунар–Ковин. Пруга се завршавала код Дунава и роба се претоварала на скеле и превозила преко у Србију. Запуштена зграда железничке станице још увек постоји али пруга већ дуго времена није у употреби.
Ковин је имао и значајну улогу у превирањима 1914. Измисливши вест да су Срби отворили ватру на аустроугарску војску код Ковина, аустроугарски министар иностраних дела, гроф Берхтолд, узео је то као директни повод за рат и објавио га је 28. јула 1914.
Друмски мост преко Дунава је саграђен 1976. и од тада град постаје транзитно место и саобраћајна раскрсница, а Ковин све више осећа гравитационе утицаје Смедерева, које је ближе од Панчева.
Једна од туристичких атракција града је "Улица кишобрана" која се налази у Улици 7. јула, популарном Сурдуку, који повезује Српску православну цркву Св. Архангела Михаила и Гаврила са центром места…
Приликом посете Ковину у мају ове године на позив Јованке Петровић, директорке Специјалне болнице за психијатријске болести био сам у друштву своје сестре Лидије, иначе клиничког психолога која на овом месту била на пракси још док је студирала средином осамдесетих година прошлог века. Она је обишла и део болнице где се налазе болесници и каже, да иако је зграда некадашње аустроугарске касарне из 1913. и даље у доста лошем стању, мора да примети како су пацијенти у далеко бољим условима него тада.
Директорка нам је испричала неколико епизода из историје болнице на чијем је челу. Наиме, након Првог светског рата, присаједињењем Војводине Србији, Ковин постаје део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. Тако је у овом граду, бившем пограничном подручју, остала новосаграђена и велика, скупа војна касарна, грађена од 1911. а усељена и завршена 1913. само једну годину пре почетка рата. На тај начин касарна је изгубила значај и основну сврху за коју је била намењена.
Од тог објекта, десетак година касније настала је Ковинска психијатријска болница. За само оснивање болнице, најзаслужнија су два лекарска имена: др Коста Кнежевић и психијатар Дезидер Јулијус.
Лоша бренд репутација
Попили смо кафу у канцеларији Ратка Мосуровића, младог заменика председнице Општине Ковин који нам је показао кратак филм о природним лепотама и туристичким атракцијама општине Ковин за које већина људи у Србији и не зна.
Ковин мучи лоша "бренд репутација" јер је већини људи прва асоцијација на овај градић - Специјална болница за психијатријске болести која се у комплексу старе аустроугарске касарне овде налази од 1924.
Званичним почетком рада болнице означен је 16. јул 1924. а за првог Управника исте постављен је др Дезидер Јулијус. Од почетних 50 пацијената, хроничних, мирних, за рад способних, болница се све више ширила тако да је на десетогодишњицу оснивања, у болници било већ око 500 болесника. Организационо, др Јулијус је болницу поделио по одељењима, а пријем нових болесника поверио је комисији. За тадашње прилике, болесници су лечени успешно, и то новом методом: радном терапијом, за коју се може рећи да је била примарно стручно уверење др Јулијуса.
Болница је имала стакленик за гајење цвећа, ледару, перионицу, столарску, браварску, ковачку и кројачку радионицу, електричну централу, сопствени водовод и канализацију. Болница је до Рата имала две Капеле, православну и католичку, а од 1934. и биоскоп и ,,Кутић“ са можда првим ТВ-апаратом. Постојала је и сала са 250 места за извођење аматерских представа локалних позоришта, а такође је било и спортско игралиште, две куглане и просторије за шах. Болничко имање са својих 24 хектара обрадиве површине, значајно је доприносило побољшању квалитета хране болесника, а вишак производа износио се на локалну пијацу.
Синови поменутог доктора Дезидера Јулиуса (1895-1953) су чувени новинар Ђука (1925-1991) и Стево (1929), лекар који и данас из пензије предаје на Универзитету у Мичигену у САД, а историја породице Јулиус узбудљива је попут неког трилера.
Рођен 1895. у Панчеву, Дезидер Јулиус је студије медицине започео уочи Првог светског рата у Бечу, а довршио их након рата у Будимпешти, да би одмах потом у Словачкој специјализирао психијатрију. Вративши се кући, ожењен Пештанком, студенткињом медицине, не налази посао јер су мађарски полицајци јавили својим југословенским колегама да се у студентским данима одушевљавао Белом Куном, па и агитовао за њега. Једино што му се нудило био је забачени Ковин, где се напуштена касарна претварала у психијатријску болницу. Две године је надзирао те радове, да би тек потом почео да ради као психијатар. Али, убрзо стиче професионални углед и 1936. добија понуду да води Психијатријску болницу у Врапчу код Загреба.
Након проглашења НДХ јеврејска породица Јулиус нашла се на удару "расних закона". Да би је сачувао од слања у логор, Дезидер је целу своју породицу покрстио у локалној цркви. Живели су мирно у селу Станчић до септембра 1943. када Дезидер одлучује да се са породицом пребаци на територију под контролом партизана. Крај рата дочекали су као избеглице у Италији а потом се цела породица вратила у Загреб а Јулијус поново дошао на челу болнице у Врапчу. Како није био партијски послушник, дошао је на удар локалних моћника и 1953. након једне целовечерње партијске сесије на којој је Јулијус клеветан а сваки његов покушај да се одбрани ућуткиван организованом грајом - он је у рану зору узео пиштољ и испалио себи метак у слепоочницу.
Након очевог самоубиства Стево, дипломирани лекар, на савет пријатеља склања се у Горажде где ће водити локалну амбуланту и некадашњу касарну претварати у болницу - исти посао који је његов отац 30 година раније обавио у Ковину. Стево је 1964. отишао у САД где је остао да живи и ради а о својој породици је написао је књигу "Ни црвен ни мртав".
Ђука је постао славно "Политикино" перо и аутор бројних књига. Још 1956. извештавао је о револуционарним превирањима у Мађарској да би након тога био дописник из Вашингтона, Бона, Хаване, Мексика, Ирана, Багдада и Турске, као и са Титових путовања у Египат, Етиопију и ШСР. Био је оснивач и главни уредник "Политике експрес" (1965-1971) да би после пензионисања наставио да се бави новинарством као "слободни стрелац" и то у Мексику где је и сахрањен. Тадашњи мексички председник Карлос Салинас захвалио му се за допринос новинарству у тој земљи великим текстом у листу "Екселзиор" док је његова "Политика" објавила само кратку вест о Ђукиној смрти пошто се уочи распада земљу успротивио политици Слободана Милошевића. Ђукина ћерка Дина (1952) живи у Ријеци.
"Наркоманија, болест најнормалнија", графит високо на зиду у унутрашњости некадашњег млина у Ковину наговештава нам да се у овој импресивном објекту вредне индустријске баштине, на жалост готово потпуно руинираном, ових дана сакупљају неки други људи који нису млинари.
У Ковину поред већинског српског становништва живи и значајна мађарска, румунска и ромска мањина као и мањи број Хрвата, Словака, Словенаца, Црногораца, Бугара, Немаца, Чеха, Власа и других. У граду постоје четири цркве - две српске православне и по једна румунска православна и римокатоличка.
Српска православна црква Св. архангела Михаила и Гаврила подигнута је у другој половини 18. века. Камен темељац постављен је 1. августа 1777. на месту старе цркве , која је била од лошег материјала. Изградња цркве завршена је 1780. Запис на полеђини иконе на Богородичином трону говори о њеној обнови из 1787. коју је извео Аугустин Козанек из Панчева, али се не зна шта је том приликом урађено…
Тужан призор погона и управне зграде некадашње ковинске циглане "Наша слога" најбољи је пример транзиционе пропасти доброг дела наше привреде.
Овде је наиме - све што је некад било у поседу фирме "Наша слога", на простору величине аеродрома - покрадено или уништено. "Господа са краватама и ташнама, али и ситни криминалци, опајали су све!", прича старији човек, који је као избеглица дошао из Хрватске 1995. Док бере бобице са оближњег жбуна вели да оваква разарања ни у рату није видео. Докле год око види, све личи на место које је погодио разорни земљотрес.
Док газимо по тепиху сломљених црепова уочавамо да се одавде није само односило. Нешто се и доносило. Донето је више од тридесет буради са отпадом, за које акционари сумњају да су пуна отрова. Нека од њих цуре. Све је било другачије у време кад је први човек циглане био Костадин Станковић, легендарни директор, кога се мали акционари сећају са дубоким поштовањем…
Уз кафу и палачинке у ресторану "Харизма 013" Дивна Кирилов, директорка Туристичке организације Ковина прича нам о две шајке које су наручили и којима ће се превозити туристи са једне на другу обалу Дунава на начин како се то радило пре 100 и више година.
Питам је за манифестације које постоје у њиховој општини и могле би да промене "репутациони проблем" који Ковин има. Поред "Дана мађарске кухиње" у Скореновцу и "Дана ћирилице" у Баваништу, највећи потенцијал има фестивал "Стари лала" који промовише традиционалне занате. Примећујем да би уз додатак "занатских пива" и мало хипстерског гламура из Београда овај догађај могао да прерасте у озбиљан бренд који би једног дана могао да промени перцепцију да када се каже: "Ти си за Ковин" сви не помисле увек само на једно.
Роберт Чобан
