Исто тако, предање каже, да је налог за изградњу ове цркве дала лично царица Марија Терезија. Сваког ко види ову цркву може изненадити њена монументалност. То изненађује пошто се ради о сувише великој цркви за тако мало место. По предању, грешком су планови винковачке катедрале доспели у Кукујевце и по њима је црква саграђена.
Пред крај Другог светског рата Немци су се повлачећи оштетили торањ. Након тога је торањ цркве био “скраћен”. Након што су Хрвати из Кукујеваца разменили своје куће после 1991. са Србима из Славоније - црква је била запуштена, једно време је чак служила и као пилана. Пре неколико година је почела обнова цркве вредна 19 милиона динара коју финансирају приватни донатори, Сријемска бискупија и Министарство културе и информисања Републике Србије. Торањ ће након радова бити виши, тачније изгледаће као пре оштећења од стране Немаца у Другом светском раду а реконструкција се обавља на основу једне сачуване фотографије из 1932.
У кукујевачком храму налазила се слика мађарског уметника Фалконера, датована у почетак 19. века, са представом Скидања Христовог тела с крста која је сада склоњена у Сремску Митровицу као и остатак слика и инвентара из цркве. Очекује се да након реконструкције храма буде враћена.
У порти цркве налази се постоље за бисту Петра Маснића (1902-1976), свештеника и већника АВНОЈ-а који је био чувен по говорима у којима се залагао да Срем због српске већине у њему - након Другог светског рата постане део Србије а не Хрватске. Уместо бисте, на постољу је тренутно саксија са - љутим папричицама.
Црква Успења Пресвете Богородице у Кукујевцима налази се преко пута велике католичке цркве која се управо реконструише.
Подигнута је 2015. на плацу на којем се налазила зграда старе сеоске школе заправо недашање куће велепоседника Имреа Михелса коју су мештани звали “Миклићева кућа”, како ми пише књижевница Љубица Думић, рођена Кукујевчанка која живи у Ријеци од 1966.
Како та бивша зграда школе није била у употреби, 1993. она је адаптирана за потребе богослужења, када је освештан храм посвећен Успењу Пресвете Богородице (Велика Госпојина). Звоник је дозидан и освећен 1997. Та импровизована црква у некадашњем дворцу је срушена 2015. а не њеном плацу је изграђена исте године данашњи храм истог посвећења као и парохијски дом.
Љубазна жена која је радила у дворишту показала нам је јако лепо осликану унутрашњост цркве. Каже да јој је драго што се и донедавно запуштена зграда католичке цркве обнавља. Пример хришћанског и комшијског односа који треба да следе и остали.
неколико месеци били у којем је радила јавна чесма - чак на два места тече хладна изворска вода.
Први пут се у историји Кукујевци помињу под именом Кукеј 1275. Касније је забележен и назив Кукуркудхел. У једној повељи мађарског краља Матије Корвина из 1484. такође је поменуто име места.
Село је после 1991. променило националну структуру, мештани Хрвати заменили су куће за Србима из Славоније, у периоду 1991-1996. догодио се већ број инцидената па и седам убистава мештана за која нико није одговарао. Из овог села је и регионално позната ТВ-водитељка Ивана Параџиковић (1981) која се као дете са родитељима преселила у Хрватску почетком деведесетих. Према попису из 2011. у Кукујевцима је живело 2.000 становника.
Било је покушаја да село промени назив у Лазарево али то није наишло на разумевање надлежних. На улазу у село и даље стоји латинични натпис - Кукујевци док је на излазу према Бачинцима велики билборд са фотографијом девојчице која је глумила у филму “Дара из Јасеновца” и натписом: “Наша Дара”…
“Шашинци, Бачинци, Кукујевци, Мартинци...”, мало је оних који не знају чувени сватовац или се у колу нису цимали лево десно док је локална певачица набрајала ова сремска места. У Бачинцима је некада стајао и воз. Жена која живи у згради некадашње Железничке станице каже: “Ту сам већ 15 година, и возови само прођу, никад се ниједан није зауставио!”. Испод натписа “Бачинци” на ћирилици и латиници данас су наслагана дрва, огрев за предстојећу зиму. Тројица старијих мештана на клупи пред кућом недалеко од пруге веле да станица не ради већ готово 30 година, од ратова деведесетих. Ко хоће да путује возом, постоје станице у друга два места из песме - Кукујевцима и Мартинцима. Воз између Земуна и Шида (100 км) путује безмало три сата. Има један полазак дневно, у 5.18 из Земуна и стиже у Шид у 8.05…
У Бачинцима вековима заједно живе Срби и Русини, све табле са називима улица су написане на српском (ћирилица и латиница) и русинском језику. У Бачинцима смо на више кућа видели по две умрлице, кажу мештани да је у многим породицама корона однела и по двоје чланова. Има и лепих вести: Бачинци су прво село у којем смо у протеклих неколико месеци били у којем је радила јавна чесма - чак на два места тече хладна изворска вода.
Ипак без промене имена села
У периоду 1991-1995. мештани Гибарца Хрвати заменили су куће са Србима из села Погановци код Осијека. Нови, већински становници Гибарца, Срби, поднели су 2007. петицију општини Шид да се име места промени у Душаново. Седам година раније, 2000. нови, већински становници Погановаца у Славонији, Хрвати, намеравали су да поднесу петицију општини Подгорач да се име места промени у Мали Гибарац јер су Погановци тумачени као “погано село”. Међутим, на иницијативу рођених Гибарчана, Општини Шид поднета је противпетиција људи из целог Срема свих националности па је тако гибарачка петиција повучена, а у Погановцима је подношење петиције зауставио Ђаковачко-сријемски бискуп, монсињор Марин Сракић, на проповеди речима: “Човјека могу оцрнити лоша дјела, лоши поступци, а не име, а како немате доказа да су ти Погановци учинили нешто лоше вама и вашим обитељима, не мијењајте селу име, којему ни повијест не познајете!” И тако је Гибарац остао Гибарац а Погановци - Погановци.
На стадиону локалног фудбалског клуба ОФК Бачинци трава је беспрекорно подшишана и залива се, жуто-плави дресови играча суше се на тераси. На фасади зграде у којој су свлачионице налази се велики мурал са ликом младог прерано преминулог фудбалера Пеђе Менићанина (1996-2020) кога на слици дотиче анђео.
Пре четврт деценије у Бачинце се вратио мештанин Миленко Гачић и основао компанију „Биг Бул“ која је постала гигант у области месне индустрије и запошљавала у једном тренутку 750 људи! У том моменту, више од пола села радило је у истој фирми. Практично свако ко је за рад био способан. Данас је та бројка нешто мања, власник више није исти, ипак, компанија је остала душа села. У селу се диче и манифестацијом „Сремски ручак чобански“, која ускоро пуни деценију. У центру се налази споменик партизанима погинулим у НОБ и жртвама фашизма као и табло за мале матуранте из завршног разреда основне школе - њих само 8, седам дечака и једна девојчица. Према попису из 2011. у селу живи 1180 становника.
Православна Црква Св. Николе саграђена је 1805. на месту старије цркве. Богату резбарију, налик на чипку, вишеспратне иконостасне преграде извео је 1826. Марко Константиновић. Сликана декорација из 1831. је рад Константина Пантелића.
У дворишту парохијског дома Гркокатоличке цркве Св. Луке у Бачинцима неколико дечијих бицикала. Тек после трећег “Газдееее!”, на вратима куће се појављује млада плавокоса жена са децом која трче око ње. Марусија Рац је жена локалног гркокатоличког свештеника и показује ми унутрашњост цркве из 1905. Причамо о бициклистичкој тури од пре три месеца у њеном родном Руском Крстуру и посети светилишту Водице. Мала русинска заједница у Бачинцима окупљена је око ове цркве а прича ми да Русина у Срему има још и у Шиду, Бикића Долу, Беркасову, Инђији...
У ритму поменутог сватовца стижемо до следећег села.
Изворни назив села Гибарац је (вероватно немачко) Гибард односно у изговору Гибарт што је дало првобитни домаћи назив Гибарат. Према попису из 2011. место је имало 989 становника. У центру села поред католичке и православне цркве налази се и споменик мештанима погинулим у НОБ-у.
Римокатоличка црква у Гибарцу прославља празник посвећен Светом Ивану Непомуку. На главном олтару цркве чува се слика анонимног мајстора 19. века, изведена у техници уља на платну, са представом патрона цркве у молитви, окруженог анђелима.
Када смо ми били у Гибарцу црква је била закључана али се на интернету могу пронаћи фотографије са једне скорашње прославе Св. Ивана Непомука. Сеоски кирбај на дан Св. Ивана Непомука 16. маја слави се и даље сваке године када се у порти цркве окупе садашњи и некадашњи житељи Гибарца који уз храну и вино прослављају свог свеца-заштитника.
Православна Црква Св. Илије новијег је датума, камен темељац је положен 2007. а иконостас освештан 2015. у присуству Владике сремског Василија…
Роберт Чобан
