Окружен је парком на некадашњем имању грофа Чекоњића, а у непосредној близини мајура „Јулија”. Дворац је саградио немачки обавештајац и генерал – Франц Нојхаузен, коме је требало да служи као летњиковац за одмор и лов и то је једини дворац на подручју Баната који је подигнут за време Другог светског рата, у периоду од 1941. до 1943.
Пре окупације Франц Нојхаузен је радио као изасланик Трећег рајха и Националсоцијалистичке партије Немачке у Београду када је и стекао велико богатство. Као близак пријатељ и миљеник рајхсмаршала Хермана Геринга, Нојхаузен је постао његов директни представник за Четворогодишњи план у окупираној Србији, и био је буквално њен привредни диктатор од априла 1941. до августа 1944.
Нојхаузен је сматран „љигавим и бескрупулозним” и „ноторно корумпираним”. Након жалби виших немачких званичника са подручја југоисточне Европе, Нојхаузен је од стране самих нациста ухапшен и послат у концетрациони логор, али је преживео и после рата су га ухапсили амерички војници. САД су га изручиле југословенским властима и Нојхаузен је осуђен на 20 година затвора. Пуштен је 1953. и вратио се у Немачку где је 1966. и преминуо.
Власник дворца је Општина Нова Црња, а од 1981. више закупаца се окушало у угоститељским делатностима. На спрату и поткровљу се налази 14 хотелских соба (5 великих апартмана и 9 двокреветних соба). Никола нас води кроз дворац и прича да нису имали среће са последњим закупцем, женом из Румуније која је без консултација са заштитарима и општинског управом - исекла крошње на једном броју стабала око дворца и од њих направила стубове са лампама (!?). Направила је и пар проблематичних интервенција у ентеријеру али ништа што не може да се поправи…
Напуштамо Дворац Нојхаузен и бициклима се спуштамо ка центру села где нас уз широк осмех у дворишту родне куће славног Ђуре Јакшића дочекује Зорица, кустос овог малог музеја.
Ђура Јакшић се првобитно бавио сликарским радом и све до педесетих година прошлог века сматрао се првенствено сликарем. Прошао је кроз сликарску школу Константина Данила, боравио у два маха у Бечу и кратко у Минхену. Јака струја романтизма учинила је да се брзо и радикално одвоји од манира свог учитеља и да се издвоји као сасвим аутентична појава у српском сликарству романтизма, посебно значајна по својим историјским композицијама и портретима… Склоност ка поезији, која је код Јакшића била под јаким утицајем европског романтизма, у тесној је вези са његовим сликарским изразом. Његов књижевни рад одликује разноврсност, богатство тема и литерарних форми, обухвата љубавну и патриотско-социјалну поезију, историјске драме и приповетке и сврстава га међу највеће лиричаре српског романтизма.
У кући је од 1980. смештен Спомен музеј Ђуре Јакшића. У њему се могу видети квалитетне репродукције слика Ђуре Јакшића, избор песама и одломци приповедака, као и етнолошка збирка. У оквиру музеја постоји и галерија у којој се излажу слике савремених уметника. Тренутно је ту изложба радова са последње ликовне колоније на којој су уметници из целе Србије стварали радове са темом - Ђура Јакшић! Неки од њих су заиста изненађујући добри. Мало људи рецимо зна да се славни сликар и песник у почетку потписивао као „Ђура молер” јер је заиста у неким фазама свог живота зарађивао и осликавајући зидове куће у родном селу. Неки од радова са ликовне колоније реферишу се управо на тај моменат из Ђурине биографије.
Преко пута Куће Ђуре Јакшића уочавам седам надгробних споменика, прилично неуобичајен призор за ове крајеве, сведоче о крвавом догађају од 5. октобра 1944. када су локални Срби изашли на улице да поздраве Црвену армију која је пристизала из правца Румуније. Међутим, колона војника што је пролазила кроз село - нису били Руси него немачке трупе у повлачењу које су пуцале на све које су затекле на улици. Седам житеља Српске Црње погинуло је као у песми Григора Витеза „Епитаф војнику који је пао у часу потписивања примирја”.
Док разгледамо те надгробне споменике у центру села, прилази нам млади свештеник и позива нас да нам покаже цркву јер „жури на седницу школског одбора”, чији је као предавач веронауке члан. Српска православна црква у Српској Црњи је подигнута 1775. и има статус споменика културе од великог значаја. Свештеник детаљно прича о њеном историјату али и недавним радовима на обнови. Храм је посвећен Светом Великомученику Прокопију подигнут је 1788. о чему говори запис у картуши испод царских двери, пронађен приликом обнове цркве 1892.
Иконостас са барокним дуборезом је настао у различитом временском раздобљу – старији део је дело мајстора прелазног периода из 1788. године, а млађи је рад Ђуре Јакшића из 1853. Богородичин трон, Архијерејски трон, Певнице и група од неколико рипида, такође је рад Јакшића…
Колико вас је чуло за Драгу Гавриловић? Признајем, до ове посете Српкој Црњи, ја нисам. Драга или Драгиња Каролина Гавриловић (Српска Црња 1854 — Српска Црња, 1917) је била српска приповедачица и романсијерка. Њено дело „Девојачки роман” из 1889. сматра се првим женским романом код Срба.
Свештеник који је једно време службовао и у Идвору, родном месту Михајла Пупина, испричао нам је и бизарну епизоду о томе како је из тамошње школе украден портрет славног научника, дело Уроша Предића. Наиме, славни фудбалер „Партизана” Петар Борота имао је крајем осамдесетих и почетком деведесетих групу која је пљачкала слике и иконе из војвођанских музеја и цркава о чему сам у „Дневнику” писао у репортажи из Народног музеја у Зрењанину у фебруару ове године. Пошто је сазнао да се у Основној школи у Идвору налази Предићев портет Михајла Пупина, Петар је своју ћерку Барбару исписао из школе у Београду и уписао је у родном месту славног научника како би лакше могао да приђе вредном уметничком делу (!?). Након што је слика украдена, Петар је ћерку вратио у школу у Београд. Касније је група опљачкала и једно платно Паје Јовановића из Народног музеја у Зрењанину а у децембру 1993. и пет икона Уроша Предића из капеле Дворца Фантаст поред Бечеја. Бороти и групи је суђено 1994. и добили су затворске казне.
Рођена је у угледној трговачкој породици, од мајке Милке и оца Милана, као најстарије од осморо деце. Њена родна кућа коју смо обишли већ годинама је напуштена, табла са натписом је украдена а на фасади је исписан број телефона који треба позвати ако желите да је купите. Драга је као одлична ученица завршила четворогодишњу основну школу 1865. у Новом Саду, после чега се вратила у родно место и посветила се кућним пословима, као што су то налагали тадашњи обичаји. Захваљујући покрету „Уједињене омладине српске”, која је покренула тему о школовању девојака и девојчица, 1871. донесена је Уредба о Вишим девојачким школама и Драга је припадала једној од првих генерација девојака, које су студирале у Учитељској школи у Сомбору .
У листу „Садашњост” је 1900. године објавила свој последњи текст, који није потписала. Том приликом је објаснила да ће престати да објављује своје радове због недостатка поштовања и увреда које је доживела. Никада се није удала и није имала деце. Умрла је 1917. , а једна улица у Српској Црњи носи њено име.
Неколико реченица о самом селу: Српска Црња се налази у општини Нова Црња иако има више становника од седишта општине. Према попису из 2011. било је 3.685 становника. Верује се да ће их на наредном попису бити мање од 3.000 и да ће удео Рома у популацији који је 2002. био око 10% сада бити удвостручен јер је њихов стопа наталитета највећа а и најмање се исељавају у веће градове или земље ЕУ.
Српска Црња се први пут помиње у 1373. под именом Цорна. Царски војници и граничари који су учествовали у борбама против Турака населили су се 1698. у Црњи. 1716. у Црњу долазе аустријски инжењери, који премеравају атар и формирају насеље и улице, ушоравају куће. Од 1718. Црња званично припада Аустрији. 1753. извршена је колонизација Црње. Из места Семиаљ (данас у Румунији) пресељено је 68 српских породица, са око 500 чланова, а са њима и мањи број Румуна.
1790. насељено је на западној страни Црње 55 породица Немаца из Жомбоља. Од тада се стари, већи део насеља зове Српска Црња, а нови Немачка Црња. У то време пуковник Чеконић, пореклом Хрват, прво добија за заслуге а затим купује највећи део атара Српске Црње - око 30.000 хектара.
1920. основано је ново насеље, северно од Српске Црње, под називом Војвода Бојовић у које се уселило 30 добровољачких породица из Првог светског рата као и колонисти из Црње, Кларије и Румуније. Последња колонизација била је 1945. када се у напуштене немачке куће уселило 400 српских породица, са 2.000 чланова из Босанске Крајине. После Другог светског рата, сва три насеља: Српска Црња, Немачка Црња и Војвода Бојовић, спојена су у једно под називом: Српска Црња.
Највећи број становника (8.200) имала је Српска Црња 1948. Гранични прелаз према Румунији отворен је 1970. и од тада се место налази на међународном путу Зрењанин — Темишвар. Док ручамо са нашим домаћинима Николом Толчином из Туристичке организације и Драганом Даничићем, замеником председника Општине Нова Црња у ресторану „Грофов мерак” са почетка приче, поред прозора тутње шлепери. Ово је најближи пут до Русије, вели конобар.
Пуних стомака у нешто споријем ритму настављамо даље ка суседном селу Војвода Степа за које сам чуо сам по томе што су преци наших колегиница Милице Ђокић и Јелене Јахуре из тог села, добровољци са Солунског фронта. Иако је и овде број становника пао са 3.076 по попису из 1961. на 1.374 колико их је било 2011. - већ на улазу у село види се да у њему има живота. Неки момци тренирају на фудбалском терену који је лепо уређен и ФК за разлику од бројних другим у мањим местима Војводине - није угашен. Школски терен је такође лепо уређен. На фасади у центру села мурал са ликом војводе Степе Степановића по којем је место добило име, ту је и споменик погинулим добровољцима у Првом светском рату а преко пута у парку код цркве и споменик партизанима и жртвама фашиста 1941-1945. Чесма отворена 2007. у центру места - пресушила је и не ради. 2018, поводом 100 година од краја Првог светског рата ту је постављен и руски топ из тог периода…
Становници су одлучили да селу дају име по свом команданту, војводи Степи Степановићу. Војвода Степа је насељена 1923. колонизацијом из разних делова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Херцеговине, Црне Горе, Лике и Босне), а такође и доласком српских оптаната из Мађарске (Батања) и Румуније. Колонисти су већином били српски добровољци са Солунског фронта. Насеље носи назив Војвода Степа од 1927…
Роберт Чобан
