– Посла има, али се не може живети само од овог рада. Лепкови су јако скупи, као и гуме, флекице и остали потребан материјал, а ја не могу да наплатим услугу као онај у граду. Тржиште је преплављено обућом лошег квалитета која је јефтина и не исплати се поправљати. Одавно нисам видео квалитетне кожне ципеле, осим овог пара који баш сада радим. Из Италије су донесене. Ђон је пропао, али чиним све да је рестаурирам, те да изгледа што аутентичније – рекао је Дејан.
Обућарским занатом се бави последњих пет година. Пре овог посла Дејан је био столар две деценије, но због болести и тешке операције срца, морао је да промени занат.
– Столарија је физички тежа, па сам одлучио да се опробам у обућарству и ту сам се баш пронашао. Нашао сам старе ципеле и патике на тавану и самоуко почео да мајсторишем. После сам ишао код колеге Дулета у Панчево, па код мајстора Милета како бих из прве руке видео и научио финесе. Тако сам савладао занат – поносан је мајстор Дејан.
Чак и обућарски алат тешко се налази, јер се каже, више и не производи. Проналазио је стари алат на бувљим пијацама у Панчеву, новосадском Најлону и београдском Бубањ Потоку. Показује нам сталак који служи за држање ципеле током поправке и каже да је стар бар 100 година, а неке алате прави и сам.
И. Бакмаз
