Раша је рођен 8. априла 1925. године у Черевићу у земљорадничкој породици. Његова родна кућа није одолела зубу времена пошто је деценијама била празна и запуштена све док је садашњи власници нису купили и санирали оштећења. Током година она је променила изглед, али власници су успели да сачувају таблу с Рашиним именом и поново је окаче на фасаду. Према доступним подацима Рашина кућа је скромна, приземна грађевина, која чеоном страном излази на регулациону уличну линију. Зидана је од опеке, омалтерисана, покривена двосливним кровом са бибер црепом. На уличној фасади су три двокрилна прозора уоквирена равном шпалетном. Испод прозора је профилисани прозорски солбанк. Забатни зид одвојен је од фасаде кордонским венцем. Кућа је са својим просторијама оријентисана према дворишту. Испред њеног стамбеног дела је покривени трем са стубовима, у који се долази преко шест степеника.
Како објашњава заменик начелника Општинске управе Беочин и локални хроничар Секула Петровић већ са 17 година Раша се прикључио Народноослободилачкој борби и Фрушкогорском партизанском одреду где га је дочекао командант Марко Перичин Камењар.
– За време НОБ-а Раша је показао изузетну храброст и неустрашивост, па је 29. јуна 1945. године проглашен за народног хероја, на предлог врховног команданта Јосипа Броза Тита. Занимљиво је да је у време проглашења био први народни херој са територије Војводине и уједно најмлађи – каже Петровић. – Након завршетка рата имао је чин пуковника и послат је у ШСР у војну школу, а по повратку био је у служби у Титовом Велесу у Македонији где је скончао 27. фебруара 1948. година. Његова смрт обавијена је велом тајне. У званичним документима забележено је да је преминуо природном смрћу што буди сумњу, с обзиром на то да реч о младићу од 23 године, па су многи мишљења да је вероватније да је реч о убиству или самоубиству.
У тренутку смрти био је мајор југословенске армије и заменик команданта бригаде у Дванаестом војвођанском корпусу и најпознатија акција је била у завршним борбама за ослобођење Југославије на мостобрану Вировитица – Слатина када је уништио 12 непријатељских тенкова.
Многи погрешно мисле да је Раша био партизански надимак Димитрија Лазарова, али то није тачно. Раша је шпиц наме, односно надимак породице Лазаров. Претпоставка је да је било више породица које су носиле исто презиме, па су, да се разликују, неке добиле надимак, односно наставак.
Култура сећања на ратно и послератно време се раније много више неговало. Тако да су Черевићани оформили Културно-уметничко друштво „Раша“ и културну манифестацију „Раши у походе“. И Прва беочинска омладинска радна бригада је носила његово име. Иако је Раша битна личност у историји Беочина, Петровић каже да, нажалост, млади све мање знају о момку који се као малолетник отиснуо у партизане и одважно се борио за своје идеале и слободу народа, а његова кућа остала скривена међу черевићким сокацима.
Силвиа Ковач
