„Дневник” у Багремову или Бразилији - питање је сад?

Након Првог светског рата људи су хтели да се одселе у Америку, у Бразил, а власник овог земљишта их је молио да остану да раде овде, па им је рекао: “Ево вам кућа и ето вам Бразилије!”
Багремово

- Тако је село добило име - објашњава нам Арнолд Келемен, мештанин некадашње Бразилије, а данашњег Багремова. - Има, ваљда, и у Банату још једна Бразилија, па су нас стално мешали са њима, и онда су нама дали име Багремово јер, као, имамо много багрема.

И тако, од „престонице Бразила” до неког забаченог бачког сеоцета, требало је само неко да пуцне прстима.

- Чекајте, чекајте... Како је настало... Била су овде два-три салаша, па кад је завршен Други светски рат, онда је Тито, наш Тито, поделио плацеве сиромашним људима - прича Арнолдов отац Петер о томе како је село уопште постало село. - Овде су живели надничари, а онда су дошли људи са стране. Багремово је добило то име 1943. или 1945. године. Сад се користе оба назива...

Thumbnail

И заиста, на самом улазу у место, најпре вас дочекује табла са ћириличним и латиничним натписом “Багремово” и “Бразилијом” на латиници. Ипак, да разјаснимо - постоји још једна Бразилија у Војводини, али у Срему у општини Беочин, а о њој ћемо можда неком другом приликом...

- Не знам ништа о историји села, никад ме није ни занимало - одговара нам Тибор, који није хтео да нам се у потпуности представи, али ни да прича о Багремову, што је разумљиво будући да смо га прекинули у јутарњем испијању пива испред школе. Пардон, испред продавнице, некадашње школе! - Нисам ја ишао овде у школу, она је затворена још шездесетих година.

Тибор узгаја луцерку, није његов посао само да пије пиво, правда нам се, а не дозвољава да га сликамо да жена не би видела како он, заистински, проводи време. Али, ако узмемо у обзир да живот на селу и бављење пољопривредом подразумева да нема слободних дана, сасвим је у реду правити паузе и предахнути са друштвом уз добро пиће.

- Треба доћи овде и видети како се живи - мами нас Тиборов школски друг Габор, који није ожењен јер „можда и има удавача у селу, али можда је и лењ”.

Од око стотинак Багремовчана, или Бразилијанаца, највише има пензионера и оних који примају социјалну помоћ, а најмање људи који раде и који су млади. Сви су отишли у Мађарску, Немачку или у веће градове у Србији.

Thumbnail

- Никад нисам размишљао да одем одавде, једино могу да одем на гробље - смеје се Тибор, а смејемо се, вала, и ми са њим. - Ми смо матори, немамо више где да идемо. Они који су отишли у иностранство, yаба су отишли. Тако ја мислим. Раде по цео дан, а скоро да немају паузе. Овде можеш да одмориш кад ти је то потребно. И да попијеш пиво...

Багремово нема ни школу, ни амбуланту, ни Месну канцеларију, ни цркву. Имају постављен крст на једном ћошку са дводимензионалном сликом врло женственог, безбрадог Исуса.

- Идемо у цркву у Гунарош, а приметио сам да је све мање људи који су верници - жали нам се деда Петер, а на питање ”шта мисли зашто је то тако”, ни мање ни више него одговара: - Па, људи добијају социјалну помоћ! Што би ишли у цркву кад тамо неће добити ништа?

Да л’ је то у питању или нешто друго, не знамо, али докле год смо ћаскали са домаћинима породице Келемен, слушали смо мукање њихових крава и бикова и завијање „Битлса” са радија који је Арнолд купио на пијаци и од тад „нон-стоп ради, а кад нестане струје, а нестаје, онда и радио ућути”. Ипак, деда Арнолд се најрадије присећа времена кад је литар бензина био 50 пара, кад је од сваке плате могао да купи по јутар земље (али није хтео, ишао је на море), кад је сваки дан путовао за Нови Сад на посао, зарађивао хиљаду марака месечно, када су у Багремову биле три кафане, а учило се са табле.

- Кажете, биће нам боље за две године? Е, тада дођите код нас, па ако сте у праву, онда ћу да вас частим - обећава Петер, а ми се оптимистично надамо неком роштиљу. Додуше, тек за две године...

Леа Радловачки

Два имена али ниједне школе

Није Багремово или Бразилија, како ко воли, јединствено по томе што је школа угашена јер се сваке године угаси по нека школа у селима по Војводини, али свакако је реткост да је некадашња школа постала продавница. Мештани кажу „нека је, макар неке користи од те зграде”, а испред се сада окупљају углавном полазници „вечерње наставе”...

Багремову само паре фале

Шта би једном мирном, повученом и скоцканом сеоцету могло да недостаје? Наизглед се чини да у таквој идили ништа никоме не фали. Ипак...

- Паре - ко из топа одговара Тибор, иако у некадашњој-садашњој Бразилији нема где ни да се троше новци, будући да имају само једну продавницу. - Ништа друго, само нам паре фале. Оне све решавају. Имамо у другим местима боље продавнице, па тамо можемо да купујемо...

 

Leon
15.05.2017 • 01:21
Znam to selo, pored tog sela je Mileševo, može da se prepešači dotle, tamo već postoji školica u koju sam i ja sam išao iz Drljana.
Bojkovic.Zoran.
10.09.2017 • 09:33
U Braziliji.sam.odrasto.to su nezaboravne,godine.zivota.mog.i puno.njih.koji su tamo.ziveli.i odrasli.a danas.nas.ima.svugda.u.svetu.
EUR/RSD 118.0471
Најновије вести