Међутим, како војвођанска престоница није ни приближно онаква какву је наш домаћин памти, Крушчица је, пак, мање-више остала иста.
Добро, јесте да је са 2.500 мештана спала на њих ни 500, али је у међувремену добила канализацију са ниским притиском и пречистачем отпадних вода, спортски балон иза основне школе, покренула је манифестацију „Лепота различитости” коју организује Удружење „Чешка беседа”, уређене су фасаде на свим јавним установама у селу, а с активностима се не стаје.
- Спадамо у места која су инфраструктурно најопремљенија на нивоу Беле Цркве, али и шире – тврди наш саговорник, а ми му верујемо, уверили смо се и сами до сад. – Највише тога смо успели да урадимо захваљујући чешким институцијама као што су амбасада Чешке Републике у Београду, Чешка развојна агенција, регион Храдец Кралове, општина Чермна Над Орлици, али и Национални савет чешке националне мањине, Покрајинска влада, ресорна министарства и локална самоуправа. За изградњу канализације са пречистачем учествовала је и шведска хуманитарна организација СИДА.
У Крушчици живи више националности – осим, јелте, Чеха, ту су и Срби, Румуни, Бугари, Мађари и Роми. А инцидената на основу вере или нације никад није било.
- До скоро је било и Македонаца, али су се одселили. Пазите, ја сам сад у трећем сазиву Савета и помажемо се сви колико је то могуће. У селу имамо и доста мешовитих бракова, а у школи је настава на српском језику, с тим што је 2011. уведен чешки језик са елементима културе – наводи Јовановић.
Него, да вам мало представимо село из нашег угла... По свему судећи, немате утисак да сте у Војводини – валовите улице које свако мало „нестају” иза неке кривине, препуне су начичканих шарених кућа које чувају китњасти шмек градње с почетка прошлог века, док се на моменте једва назиру кроз густе крошње и шарене леје, док неке од њих пажљиво чувају табле с натписима народних хероја који су у њима живели. А ако се не сналазите баш најбоље у простору, Крушчица је идеална да се у њој изгубите и тако завирите у сваки кутак њене садашњости испреплетане богатом историјом и наизглед не тако светлом будућношћу.
- Махом се бавимо пољопривредом. Што се тиче ратарења, пољопривредници су окупљени око Задруге па се то још некако и котрља, али воћари нису тако организовани и имају проблем са пласманом и наплатом. Где год има шљива, трава се плави, не исплати им се да плаћају раднике 3.000 дневно, кад је килограм шљиве до 20 динара. Где је ту још механизација, па амбалажа – каже огорчено наш саговорник и додаје да је њихово место, заједно са Чешким Селом, „извисило” за по чешку фабрику где би укупно било запослено око 400 људи.Ипак, надају се доласку неке треће чешке фирме која би се бавила хладном прерадом воћа и поврћа.
Текст и фото:
Леа Радловачки
Барбара и сова верни чувари католичке цркве
Кад није већи празник, недељом у католичку цркву посвећену Светом Вацлаву на службу долази свега двадесетак старијих мештана, углавном жена, а будући да им свештеник из Вршца не долази баш редовно, онда са Барбаром Ханом певају песме које уче са Јутјуба.
- Смањује се број верника, много њих је отишло у иностранство, али кад је већи празник, окупи се нас шездесетак – вели Хана чија су задужења „од одржавања до шића, певања, службе, штогод хоћете, за све сам ту”. – Ето, прошле године смо имали два венчања и једно крштење, а ове још ништа. Али, недостаје нам мало боље организације, да се више брине о цркви. Падају нам црепови, скоро су ови из А1 мреже постављали ту горе код нас антену, па нешто нису добро затворили на торњу и сад долази сова, прави циркус и неред, не зна како да изађе.
Иначе, камен темељац цркве је положен 1911. године, а већ наредне је освећена и била у употреби.
