Будући да је и посада нашег путничко-истраживачког тима родом баш оданде, трагање за банатским сеоцима је прошле недеље представљало право задовољство. Окићена булкама, уљаним репицама и једрим житарицама, Делиблатска пешчара је одисала бајколиким пределима и мамила нас све дубље у своје шумарке. У једном од њих, чини се сасвим случајно, нашли смо скоро заборављено и напуштено сеоце - Лаудоновац - месташце у општини Пландиште, а до којег се стиже пољским путем дугим неколико километара, али и читаву вечност.
Напудерисани атарском прашином, најзад стигосмо у Лаудоновац, где су нас, на самом уласку у село, дочекали Босиљка и Бранко Крстић. Као прави домаћини, наслутили су да им се ближе гости, али путници намерници, чији друмски облаци указују на неспретно избегавање рупа.
„Од како је воз на релацији Зрењанин-Вршац престао да пролази овуда, у наше село се свр’ће само наменски - каже деда Бранко, који се родио у Гудурици, с оне стране Вршачког брега.
Међутим, његови родитељи пре тога дошли из Врања.
„Када смо тамо срушили салаш, онда смо овде зидали кућу. Овде сам одрастао и навикао на све...“, вели деда Бранко.
Наш саговорник памти да је „у његово време” било 70 становника у Лаудоновцу, а данас их је - деветоро! Како каже, некад прође дан, а да не виде никога, ни живе душе. Додуше, заистински је њих 12, али ту трочлану породицу нико не рачуна, па ни они сами.
„Ово село припада Пландишту, а ја се водим на општину Вршац иако овде радим. Дошао сам 2003. године са породицом тражећи посао. Запослио сам се овде на ергели јер имам искуства са коњима. Недавно сам, баш, имао удес и ево ме... Идем на прегледе за уши јер не чујем. Лекари кажу да ће бити ОК. Сад су ме пустили из болнице да прошетам и удахнем лаудоновачки ваздух. Најбитније је да је жива глава, а ко ће да је носи, видећемо“, објашњава Радивоје Васић, родом из Теслића, Републике Српске, који са женом и дететом живи у некадашњој локалној основној школи.
Лаудоновац је, како каже деда Бранко, настао пре сто година. Али и више... Тамо никад није била продавница, али они који су још старији од нашег првог домаћина, тврдили су да је некада постојала и кафана. До шездесетих година је била основна школа, а до пре неколико година и железничка станица, од које је остао само темељ и вредно узгајани коров.
„Добар је овде живот за оне који хоће да раде“, довикује баба Босиљка, такође родом из Врања који јој свакодневно недостаје.
„Овде се ради земља, чува стока, живина, свиње, краве, бикови,... И сви су стари. Најмлађи има 40 година, а најстарија сам ја са 75. И све су Срби. Има овде овај један Румун, али каже да није, него да је Србин“, вели баба Босиљка.
„Ово село је настало за време Марије Терезије.На овом потезу су експлоатисали шпиритус. После су изградили и пругу, а иначе је све било мочварно. Ја сам овде дошао, па не могу све да знам о селу, али оно што знам, чуо сам од поузданих извора“, прича Радивоје Васић из Теслића.
Лаудоновац је, према неким подацима, настао као надничарско насеље грофа Лаудона који је желео да производи сирћетну киселину из багремовог дрвећа, иако је тај предео погодан за угајање пиринча јер се под земљом налази карпатска водена жила која води до Алибунара. Село је настало крајем 19. века, а како сад предвиђају мештани, неће још дуго потрајати ни у 21.
Свака кућа има бунар, дубок по неколико десетина метара, са одличном питком, хладном водом. И док некима служи за окрепљење, као нама тог топлог мајског дана, неким мештанима је вода служила за ’лађење пива.
„Некад је Лаудоновац био већи од Вршца“, уверава нас Велибор Добричинац, док ’вата ладовину под својим дудом обраслим бршљаном, у кући коју не би продао ни за свој родни дом, будући да је из Прешева.
„ Овој главној улици сваки пут, кад смене геометра, промене назив! Трипут сам мењ’о личну карту и трипут су ми нови назив писали. Прво је била Маршала Тита, па Пашњачка, па Немањина... Задњи пут је Немањина, али изгледа да не ваља јер мене поштар опет не може да нађе“, каже Велибор.
И док су у потрази за основним потрепштинама, Лаудоновчани су принуђени да иду за Пландиште или Вршац. Тако Велибор, кад иде у набавку, купи 20 векни хлеба, па замрзава. А остало има ил’ у башти, ил’ у срцу.
Текст: Леа Радловачки
Фото: Слободан Шушњевић
