Дневник у селу необичног назива: Честерег

Иако дуго нисмо пролазили кроз Честерег, село у општини Житиште, имали смо среће да га недавно затекнемо у издању у каквом га најрадије памтимо – пуном људи и густих крошњи које још нису оголеле под притиском јесени.
д
Фото: Дневник/Слободан Шушњевић

Цуњајући кроз те још увек зелене тунеле, први пут смо, заправо, ошацовали цело место, запазили интересантне старе грађевине, али и напуштене парцеле на којима природа тек у траговима оставља обрисе људских живота који су туда некад водили главну реч.

– Међутим, у последњих пет година могу да кажем да је село мало живнуло – уверава нас председник Савета месне заједнице Честерег Зоран Вукелић. – Истина, одлив становништва нам је као у читавој земљи и ми не можемо на то да утичемо, али не знам да је ико баш из Србије отишао. А и народ је овде доста повезан, чак и кад оду негде, траже једни друге.

А управо они који су одлучили да оставе Честерег за собом и оду у неки већи град, главни су „кривци” што то село донекле изгледа напуштено и тужно јер не воде рачуна о кућама, плацевима, гробним местима...

Фото: Дневник/Слободан Шушњевић
Радили смо оно што су нам грађани говорили да им треба, али треба ту много више, што каже један мој другар – треба и базен и писта за авионе (председник Савета МЗ Честерег Зоран Вукелић)

– Имамо доста плацева на којима су срушене куће, а наследници су по већим градовима и нису ту, тако да нам је један од већих проблема одржавање тих површина јер Општина не може да дозволи да ту, рецимо, буде легло змија, али, с друге стране, то су ипак приватни плацеви – указује Вукелић, и додаје да се куће могу купити и за 2.000 евра, док је ланац земље 5.000 евра. – Онда се ми довијамо кроз разне акције, да бисмо то некако одржавали. Немам ништа против тога што људи живе по другим местима, али бар да ћуте, да нам се не жале да су гробна места запуштена и слично. Сахранили су своје бабе, деде, родитеље, окренули се и отишли, а оставили овим људима овде на терет да решавају такве ствари. Ми се боримо да све изгледа како треба, али изгледа да смо ми народ који се доведе памети само кад нас клепају по џепу.

Фото: Дневник/Слободан Шушњевић
Честережани, њих око 1.200,  баве се пољопривредом, махом ратарством, узгајајући кукуруз, пшеницу, соју, сунцокрет и детелину, или раде у фирмама у самом месту или у општини

Ипак, с друге стране, не може се рећи да се у Честерег не улаже јер су протеклих година одрадили неколико ствари које су важне за мештане, попут измештања и наткривања пијаце, изградње тргића у центру, изградили су салу за испраћаје, а реконструишу и Дом културе.

– Радили смо оно што су нам грађани говорили да им треба, али треба ту много више, што каже један мој другар – треба и базен и писта за авионе – каже наш саговорник, и појашњава да треба још доста улагати. – Надамо се да ћемо ове године да одрадимо пројекат за још један бунар јер имамо већ два, али је овај стари црк’о, а овај други исто више није млад, па да не бисмо дошли у проблем. Тако да, ове године бисмо да израдимо пројекат, а следеће да изградимо тај бунар и ми смо неки наш план остварили. Такође, следеће године је избор за Савет месне заједнице, а има овде квалитетних момака и девојака и мислим да им треба дати прилику, можда они виде потребу за нечим што ја не видим. Увек ценим младе људе и кажем да треба да уче од старијих, али им треба и дати шансу.

Фото: Дневник/Слободан Шушњевић
Протеклих година одрадили су неколико ствари које су важне за мештане, попут измештања и наткривања пијаце, изградње тргића у центру, изградили су салу за испраћаје, а реконструишу и Дом културе. У плану је и трећи бунар

Међутим, док Честережани, њих око 1.200, не дођу до судњег дана или не одлуче да живи напусте своје село, баве се пољопривредом, махом ратарством, узгајајући кукуруз, пшеницу, соју, сунцокрет и детелину, или раде у фирмама у самом месту или у општини. А у слободно време, ту су Фудбалски клуб „Напредак”, Удружење жена „Младост”, КУД „Петар Кочић”...

Леа Радловачки


Сад неће да раде ни да им платиш

Затекавши једног Честережанина који испред куће припрема терен за бетонирање прилаза да му, каже у шали, зет не би ишао по блату, искористили смо прилику да се издиванимо с њим и његовим комшијом још из детињства.

– Ми смо овде домаћи јер неки су рођени овде, а неки мало даље – појашњавају нам два наочита момка на домаку шездесетих година, упорно кријући своје идентитете. – Ево овако: ја сам Ђорђе, а он је Митровић. Мене фотографишите и узмите моје име, а његово презиме. Знате како, некад је било друкчије, старији народ је друкчије живио, друкчије се поштовало, сад се све то изокренуло. Цео живот се из корена променио. Видите, ово радим сам, а пре, не мораш никога звати, дођу сами да помогну, а сад зовеш да платиш, неће чак ни то... Некад су била три нивоа, доњи сталеж, средњи и они који имају. Сад нема тог средњег сталежа, ил’ имаш ил’ немаш. Онда смо били сложнији, сад не смеш да окренеш леђа, одма’ пљује по теби, а домалопре смо заједно стајали.

EUR/RSD 117.5762
Најновије вести