Домаћин те куће у Меленцима у том тренутку је био у граду, и не слутећи каква га је несрећа задесила. Срећом, прекопута куће коју је захватио пламен у том тренутку се налазио тридесеттрогодишњи спортиста, иначе отац троје деце, од тога и једне бебе старе три и по месеца, који је хитро реаговао и одмах кренуо у гашење пожара. Њему су у помоћ прискочили таст Драган Голошин, у чијој кући је тада и био, као и комшија Мирослав Радованов.
„Био сам у Меленцима, код жениних родитеља, када се све то догодило. Мајстор који је нешто фарбао у кући која се запалила алармирао је комшилук, а затим се повукао. Тада сам видео да куља дим из собе на спрату, у којој је било разних апарата, гардеробе и других ствари. Шта је изазвало пожар, ни данас нам није познато“, прича Виловски за „Дневник“.
Не часећи часа, Урош је улетео у кућу и попео се низ степенице како би дошао до собе у којој се распламсавала ватра.
„Од густог дима се ништа није видело. Некако сам напипао врата и ушао унутра. Истовремено смо у свим осталим просторијама позатварали прозоре да у собу не би улазио кисеоник и на тај начин ширио ватру. Доле смо пунили канте водом, носили их горе и тако гасили ватру. Трчали смо уз степенице неуморно“, присећа се Виловски, који се од своје осамнаесте године професионално бави рукометом и који тренутно тражи нови клуб.
Када су обуздали ватрену стихију, изашли су на ваздух да би се опоравили од дима који их је дочекао у кући. Убрзо су се вратили унутра да би видели да ли је све у реду, али су приметили да се буктиња поново упалила. И опет су се прихватили канти са водом и започели нову туру гашења. У међувремену, стигли су и ватрогасци који су преузели ствар у своје руке, а Урош је отишао у сеоски дом здравља како би добио кисеоник. Остаје да се нагађа шта би било да Урош и још двоје људи нису одмах реаговали и колику штету би тек онда претрпео домаћин куће која се нашла у пламену. Срећом, и у овим смутним временима нађу се добри људи које можемо звати херојима.
Текст и фото: Ж. Балабан
