Крај недавно прочишћене деонице канала кренем хоризонтом пашњака, заобилазећи балегу, брабоњке, дикицу и заокружене скоро сазреле струкове пољског котрљана. Тамо где се укрштају два канала, одакле поглед допире до Малог Песка, крај стада од седамдесетак говеда: крава, јунади и телади домаће мешане расе, сустигнем Јустину Шандор (63) из Војводе Зимоњића.
За чопором прилично тешко се креће уз помоћ штапа. Вели да не може брже да хода, али да успева да их обузда и држи на окупу. Свесрдно јој у томе помажу хитри пулини Фицко, Кадар и Пастор, од јутра када истера чопор, па до предвече, када се враћају са пашњака на салаш где живи са супругом Михаљем. Од Јустине сазнајемо да је родом из Утрина, насеља у општини Ада, да се овамо удала 1978. што се случајно поклапа и са годином мог доласка на овај простор.
Прича да више не музе краве, зато што је боле руке, па препуштају да сво млеко посиса телад. Схватам да је из нужде по среди говадарство по познатом систему крава - теле, оријентисаном на производњу меса.
"Овде и лети и зими треба бити напољу. Није лако ни када је топло, ни када захлади, шиба ветар и пада киша", признаје Јустина.
Сазнајемо да јој је ћерка Камила удата у Сенти, да унука иде у шести и унук у први разред, да су одлични ђаци и нижу све петице, а да син Тибор живи посебно на другом салашу.
Ту на каналу Стари Киреш који пресецају Јараш срећем пецароша Гезу Патакија. Зна ме из Кањиже, али напомиње да већ једно време обитава на оближњем салашу Ференца Телекија у Војводи Зимоњићу. Засео на обалу канала и забацује удицу на бамбусу из домаће радиности добијеном од Ђурке Варјуа из Кањиже.
"Има ту златних караша, можда има и шарана, али још ништа нисам упецао", сазнајемо од Гезе, а баш у том тренутку заигра му пловак и извуче малу рибицу.
"Обично гризу ове ситније, кажу да има и већих, а дешавало се да се закачи и барска корњача. Део канала је прочишћен, мада још је остало и овог дела који је зарастао. Не смета ми, ту су се у рогозу вероватно притајили шарани… ", каже Геза.
Око поднева “пресрећем” Михаља Јенеија из Кањиже, како према Војводи Зимоњићу тера стадо на салаш. Око 300 оваца расе “винтемберг” продужи својим путем према појилу и салашу, а док причамо како је на пашњаку и у овчарству, узврпољио се пулин Бундаш, који је Михаљу “десна рука” у чувању стада.
",Сваки дан од јутра до сутра мора се бити поред оваца, то је такав посао. Није тежак, али треба бити присутан и урадити оно што је овцама неопходно, а данас такву обавезу многи неће да при’вате, па је тешко наћи чобана", вели Јенеи.
И поред сушне године на Јарашу је било траве за испашу, има воде у каналима, има услова да се напасају и овце и краве.
На питање, шта би требало урадити да на Јарашу буде више оваца, Михаљ одговара да би на првом месту требало да буде више младих људи на овдашњим салашима.
"Требало би их некако покренути, не знам ни сам како их мотивисати. Кад бацим поглед на салаше који су пред нама и наслањају се на пашњак, прилике ни мало охрабрујуће. Ето, тамо станује разведен човек, на другом живи један стари момак, има 75 година, на трећем опет разведени домаћин, на четвртом салашу домаћин стар осам деценија још увек активан, онда долази домаћин коме је умрла жена. Ту сам негде и ја са мојим салашем, имам породицу, сина и снајку који су у Кањижи. Покушавам да их некако “заразим” са овчарством, али тешко иде. Ако наставим даље, празна су два наредна салаша, па опет стари момак, нема женске душе у кући", закључује неповољан салашарски биланс Михаљ Јенеија.
У летњиковцу Удружења пољопривредника “Агрокањижа” Миклош Калман и кулинарска дружина крај бограча, а саветодавци Пољопривредне стручне службе Сента Наташа и Џеват Адеми држе предавања паорима, како да поред усева, себе и своје здравље заштите приликом употребе хемикалија, запрашеног семена, а такође и да воде рачуна и користе заштитну опрему. Увек када се паори окупе на Јарашу, па и другим приликама – једна или две овца “сломе ногу” и заврше у паприкашу. Зна се да је паприкаш најукуснији ако се у бограчу нађе компелтна овчица, од главе до репа!
Док мотри на дружину и бограче Миклош прича да је у његовом стаду око 200 оваца, које су увек на Јарашу, да само када се ојагње држе се кући у обору.
"Тако најбоље можемо да искористимо пашњак", каже Калман. Он додаје да је добио у закуп државну парцелу пашњака и ливаде код Рибњака “Капетански рит” тако да тамо напасам стадо, а један део ливаде могуће је косити за сено.
"Око 50 хектара пашњака већ неколико година увек на лицитацији узимам у аренду. Скупље је него да плаћам пашарину, али овако имам своје парче Јараша. На тај начин се моје стадо не меша са другима, захваљујући томе што је тај део Јараша ограђен каналима. У једном каналу има мало воде, у другима нема. Суша је овог лета притисла па баш и није било одвише траве. Када има довољно кише део ливаде можемо да косимо за сено, а ове године је изостало. Трава је брзо сагорела, па је тако сува погодна једино за испашу", каже Калман.
Миклош напомиње да овцама не смета суша, јер оне могу да је добро подносе, поготово оне домаће сорте, али сналазе се грла расе “витемберга”.
"Пре три године кренуо сам са уматичењем стада и до сада је око 150 грла расе “витемберг” уматичено. Треба да прође време, бар три до четири године, да се постигне уматичење читавог стада, што сада добро дође због субвенција. Срећа је што ми који смо на салашима можемо да користимо Јараш, онима из града је мало теже, чак и ако имају стада, јер морају сваки дан стићи до Јараша. На овом делу Јараша сада је највише 2.000 оваца, а некад је било много више стада", испричао је Калман.
М. Митровић
(Текст је део пројекта који је суфинансиран од стране Општине Кањижа. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Општине.)
