Предмет спора је зграда стоваришта и магацина у власништву пропале зрењанинске месаре, која се налази у Ријеци, а ова некретнина би, како сматрају у поменутом удружењу, могла већ сутра да буде враћена правим власницима, само кад би било добре воље и када би се поштовао закон.
- Зграда је у готово истом стању каква је била пре 40 година и буквално би могла бити враћена у физичком облику. Зграду од 300 квадрата „Бек” је купио 1958. године, укњижио се као власник, платио порез... Објекат је служио као стовариште и магацин, и био је фирмин логистички центар за Истру и Кварнер, а налази се на Кантриди. Већ на почетку рата ова имовина је подржављена, а до данас, без обзира на све споразуме и тужбе, зрењанинској индустрији меса није враћена, нити је за њу добијено било какво обештећење - тврди новосадски адвокат Зоран Ристић, заступник овог удружења.
Иако зграду користи неко други, она је и даље у власништву државе Хрватске, прецизира Ристић. Ова некретнина Индустрије меса „Бек” је “најчистија” и најлакше би могла бити враћена, наводи Ристић, који заступа још неколико зрењанинских предузећа чија је имовина остала у Хрватској. Углавном је реч о некретнинама које је поседовао тадашњи комбинат „Серво Михаљ”, а реч је о одмаралишту у Промајни, у Поречу...
- Напомињем да у овим споровима заступам правна лица, а не државу. За „Серво Михаљ”, који је у стечају, овлашћен сам од стране стечајне управнице Ружице Миклош - истиче Ристић.
Представке су одбачене пред хрватским судовима, а и суд у Стразбуру, ком се Ристић обратио, учинио је исто, прогласивши се ненадлежним за ове предмете. Због тога је Ристић, у име својих клијената, од којих је већина у Србији и Босни и Херцеговини, затражио заштиту од дискриминације пред Комитетом Уједињених нација за људска права у Женеви.
- Сматрамо да је имовина одузета због тога што је припадала неком ко је друге националности. То је дискриминација. Очекујемо да до краја ове године Комитет да своје мишљење - наводи Ристић, уз подсећање да је Хрватска првобитно привремено, а касније и трајно, забранила располагање средствима у власништву правних лица из других република СФРЈ, затим се регистровала као власник, а Хрватски фонд за приватизацију је прогласила за корисника средстава, који је и продао имовину у поступку приватизације, као да никада није била у власништву никог другог.
Многе компаније из Србије, закључује Ристић, а међу њима и некадашњи прехрамбени гигант из Зрењанина, у истом су положају, јер су њихова права на имовину једноставно обрисана без икаквог обавештења или учешћа у било којој административној или судској процедури.
Ж. Балабан
