Председник Завичајног клуба Бранислав Војнов каже да су се ови послови у прошлости обављали различито у зависности од подручја и имовног стања људи. Радило се уз мноштво помагала, а где се није имало, радило се ангажовањем људства.
„Била је то прилика да се они који раде забаве, друже, упознају. Пошто је већина била средње-нижег слоја, поступак се најчешће састојао од ручног млевења грожђа или гажења у великим кацама, бурадима и таљигама. Да би олакшао тај тежак физички посао, покретана је песма и дружење, као што и ми приказујемо у „Главашевој кући“. На тај начин људи су један врло тежак посао прижељкивали као врсту лепе забаве“, каже Војнов.
Након бербе и муљања, грожђе мора да одстоји, да се покрену природни процеси о којима су се старали домаћини и стручна лица. Вино се затим служило на славама, слављима и разним дружењима, а истина се исказивала, као у старој латинској пословици.
„Наш Нови Бечеј има срећу да на једном ограниченом подручју има изузетну врсту грожђа. Реч је о Бисерном острву и лози крокан, која је, пореклом из Алжира, одакле су је у Европу пренели Французи. Данас крокан успева само у околини Бордоа и на Бисерном острву у Новом Бечеју“, истиче Бранислав Војнов, подсећајући да се то вино пило по дворовима и резиденцијама.
Било да неко воли да пије бела, црна или црвена вина, слатка или опора, једно је сигурно, у „Главашевој кући“, уз музику, песму и михољско лето још једном је слављено умеће прављена вина, а ова традиција сачувана од заборава.
Д. Гурјанов
