– После повлачења Немаца из Петровграда, 2. октобра 1944, предао сам друговима два чекића ради обијања локота на логорским вратима, због пуштања преосталих затвореника – недуго потом је сведочио Коста Кимпанов пред Комисијом за утврђивање ратних злочина у Банату.
Злогласни лагер је отворен 20. јуна 1942, а пуно име му је гласило „Концентрациони логор, вањска испостава полиције и службе безбедности у Великом Бечкереку”. Припреме за отварање логора, међутим, отпочеле су знатно раније, одмах након уласка окупаторских трупа у град на обалама Бегеја, 14. априла 1941. По раније усвојеном плану, северни део Дунавске бановине је распарчан, тако да је Бачка припала мађарским окупационим снагама, Срем усташким, а Банат немачким. То се и подразумевало јер је на иначе национално измешаној територији највећи број Мађара живео у Бачкој, Хрвата у Срему, а Немаца, односно фолксдојчера, у Банату.
– Овдашње Швабе, којима је Банат дат на управљање, веома добро су познавале прилике и људе у свом окружењу, а како и не би кад су им то биле комшије или виђени грађани – објашњава за „Дневник” угледна зрењанинска историчарка Нада Борош, некадашња директорка градског Историјског архива. – Међутим, имали су и веома озбиљне дугогодишње обуке још под окриљем „Културбунда”, немачке, званично културне организације, која је деловала у не само у Војводини већ и у другим државама у којима је живела нешто бројнија немачка мањина, и мењала своју форму и програме, све према задацима које су стизали из матице. Одмах након окупације, на свим руководећим местима у среским, градским и општинским управама постављани су истакнути представници „Културбунда”, док су војне снаге у Банату сачињавали представници „Дојче маншафта”, добровољне војне формације, коју су чинили домаћи Немци.
Све то указује на то да су припреме за окупацију биле систематичне и веома стручно обављане још много пре почетка Другог светског рата.
– Преузимајући власт у Банату, домаћи Немци одмах су почели хапшења и затварања свих активиста, како припадника Комунистичке партије, тако и њихових симпатизера, али и интелектуалаца, имућних људи, земљорадника и занатлија – наводи Нада Борош. – По начину рада, уочено је да су имали унапред припремљене спискове па су могли одмах, без већих и обимнијих припрема, почети да хапсе. Међутим, пошто се број затвореника из дана у дан стално повећавао, сви дотадашњи затвори у Банату били су мали да их приме. Осим тога, због ригорозности односа према затвореницима, била је потребна база из које би све похапшене Банаћане водили на стрељање, принудни рад или их подвргавали невиђеним зверствима током испитивања.
Због тога је шеф Полицијске префектуре за Банат, домаћи Немац Франц Рајт, већ средином 1941. послао захтев команданту Управног штаба за цивилну управу Србије др Харолду Турнеру да се у Грос Бечкереку (граду је званично враћено старо име и у немачкој верзији) отвори концентрациони логор. Турнер је предлог безрезервно подржао па су припреме почеле већ крајем године. За логор је одабрана зграда старог млина, чија је величина и локација одговарала намени.
– Од када је отворен, за његове команданте углавном су постављани домаћи Немци, одраније обучени за те послове – објашњава Нада Борош. – Кроз логор је прошло више од 10.000 затвореника из свих крајева Баната. Тачан број никад није прецизно утврђен јер су, по свему судећи, окупатори приликом повлачења целокупну архиву и спискове затвореника однели са собом или спалили. Већина затвореника прошла је кроз највећи терор, а одређени број је одатле одвођен на стрељање и погубљени су на тадашњем вашаришту, на локацији данашњег Карађорђевог парка, али и код спомен-обележја на Багљашу, у Јабуци, јужном Банату и по другим местима.
У логор су, осим мушкараца, слати жене и деца. Приликом одмеравања казне нико није био заштићен па је и један број жена одведен на стрељање.
– Овдашњи концентрациони логор ослобођен је кад су у град ушле јединице Црвене армије – истиче Нада Борош. – Иако је био миниран, затвореници су успели да се безбедно извуку. Већина је одмах пренета у градску болницу, због болести, глади и исцрпљености. Касније су о тортурама којима су били подвргнути сведочили пред Комисијом за утврђивање ратних злочина у Банату, која је формирана још у октобру, убрзо након ослобођења.
Жељко Балабан
