– Није важно да ли је музика народна или забавна кад се ансамбл и певач добро „уштимају” – лаконски објашњава своју жанровску прилагодљивост маестро, који је не само продуктиван композитор већ и врстан мултинструменталиста па је, кад је затребало, био не само певач или диригент већ, како каже, и „лупаyија”, односно бубњар.
Његове песме снимљене на ЛП плочама (тек се носталгичари сећају пластичних колутова што се врте по грамофону) и касније у ЦД формату, осим домаћих радио-станица, емитују и оне наших земљака, расуте од Немачке и Аустрији до САД, Канаде и Аустралије.
Међутим, Шиђани га знају и као педагога, који је музички описменио многе генерације.
– Нижу музичку школа основали су 1963, дошавши из Бијељине, професор Илија Крсмановић и његов син Драган, ја сам се уписао с првом генерацијом и учио да свирам хорну – сећа Макивић. – По приредбама сам већ изводио народну и забавну музику па ме је Драган брзо приметио и, мада сам имао тек 14 година, ангажовао да певам у његовом ансамблу ДК. Током лета смо смо наступали у хотелу „Пунат” на Крку, а у ресторану до нас загребачки „Бисери”, чланови касније чувених „Нових фосила”.
И када је већ стекао академску титулу, није занемарио, што би рекли свирци, тезгарење. А дипломирао је у београдској Средњој музичкој школи „Станковић”, у разреду с Борисом Бизетићем, Оливером Мандићем и многим касније врхунским музичарима, док је њега чекало место наставника солфеђа у школи коју је у Шиду претходно похађао.
– Кућни буyет родитеља не би издржао трошкове мога студирања па сам касније радио, ванредно полагао испите и завршио први степен Музичке академије. Плате су биле добре и могло се од њих пристојно живети. Након десет година сам прешао у осмољетку да тамо предајем музичко васпитање и остао десет година. Вратио сам се опет у Музичку школу и после десет година изабран за директора. Одмах смо увели многе новине и формирали одсеке за клавир, саксофон, хармонику, флауту и кларинет, док се гудачки, нажалост, временом угасио. Ипак, наши ученици су се с такмичења враћали с бројним наградама.
За поједине предмете кадрови су „врбовани” у Београду и Новом Саду, али школа, као подстанар, никад није имала праве услове за рад.
– Веома сам се обрадовао пре десетак година сазнавши да ће Фонд за капитална улагања Србије финансирати зидање нове зграде школе, на месту срушеног Дома младих. Исто тако сам се силно разочарао што се, ко зна због чега, није одмакло даље од темеља. Радови су обустављени, а да ли ће бити настављени, не зна се. Ако је за утеху, ономад су надлежни оградили то бетонско ругло које пропада, бар да га грађани не гледају. Ипак, никако не могу прежалити што нисам током свог мандата увео ђаке у нове учионице, где би могли да се образују како заслужују – тужно вели Драган.
Почео је да компонује још као средњошколац и већ 1967. прве песме снимио у „Студију М” Радио Новог Сада с Јованом Адамовим. Затим је наставио да ствара и на стихове Пере Зупца, Васка Попе и других афирмисаних песника, али и свог пријатеља Немање Радивојшића из Бачинаца. Извођен је Макијевић, између осталог, на Опатијском и Суботичком фестивалу.
Нашао је времена да искаже и локалпатриотизам, отпевао је и издао тамбурашки ЦД, на којем је прва нумера „Шид је једна варош фина”, коју су суграђани одавно прогласили за незваничну химну вароши. Остало му је довољно композиција за још један диск, којим ће се, сматра, колико-толико одужити свом завичају.
Већ пет година је у пензији, али се није запарложио па у мешовитом оркестру при локалном КУД-у „Ђура Киш” свира гитару и капел-мајстор је.
Драгољуб Савичин
