Управо та велелепна зграда некадашњег штаба пограничног пука 1920. по налогу краља Александра Првог Карађорђевицћа, постаје дом Маријинског донског института, школе за девојке прогнане са некадашње територије Руске Империје. У том периоду у Белој Цркви живело је око 2.500 руских избеглица, од око 75.000 које су се нашле у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.
Девојачки Маријински донски институт, као школска установа, радио је од 1920. до 1944. и у њему је око 1.000 девојака стекло средњошколско знање.
После Другог светског рата у згради се налазио Дом ЈНА. У том периоду дошло је и до неких промена на згради, па је и улазни део претрпео одређене измене у духу са тадашњим временом. Од пре 15 година када је Војска напустила Белу Цркву зграда се све више запушта да би протеких 10 година била потпуно празна. Војска Србије покушала је да прода објекат на неколико лицитација, увек без успеха. Последња је била 2019. када је за објекат од 3.231 квадратних метара, уз који иде и кухиња са рестораном, куглана и земљиште, требало издвојити 246.000 евра.
Бела Црква је као и готово све вароши у Банату до Другог светског рата имала значајну и веома активну јеврејску заједницу. Синагога је подигнута 1898. у улици Адријана Шмита 9, данас Дејана Бранкова. Преживела је разне ратове и окупаторе, али период након Другог светског рата није никако.
Након рата, тачније 1949. под изговором да нема више Јевреја у Белој Цркви синагога продата је под врло сумњивим околностима Сељачкој радној задрузи „Добровољац”, чији су радници почели да је руше циглу по циглу и од њених цигала, случајно или не, подигли свињце према Нери. Од некадашње јеврејске богомоље данас су остале само ограда и капија.
Евангелистичка богомиља у Белој Цркви изграђена је 1878. у тадашњој Мадершпаховој улици, данашња Јована Цвијића. Црква која је 1926. генерално обновљена, не располаже уметничким делима. Како је одласком Немаца број евангелиста након Другог светског рата смањио, богослужења се у евангелистичкој цркви не одржавају годинама и она је у прилично запуштеном стању.
У кући поред затекли смо љубазну госпођу која је са два вучјака изашла да нам објасни како кључеве цркве има комшија Золика. Он се јавио на телефон, али је рекао да није код куће. Госпођа коју би без проблема могла да игра Ружица Сокић, објаснила нам је како су још Золикини родитељи добили статус домара цркве и да се повремено појављује мађарски евангелистички свештеник из Панчева.
Вила „Радуловић” и њено рајско двориште са фонтаном власника Васе Радуловића подигнута је пред крај 19. века на углу улица Жарка Зрењанина и Војске Југославије и представљала је једну од најлепших грађевина тог периода у Белој Цркви.
Васа Радуловић рођен је 1854. у Белој Цркви. Био је Белоцркванин румунског порекла (Васил Радул), трговац текстилом, произвођач свиле, успешан виноградар, банкар и белгијски конзул у Београду (1904-1914). Био је један од оснивача белоцркванског румунског певачког друштва 1879. године, као и његов први председник. Од 1914. па до смрти 1923. живео је у Линцу.
Нови власник виле Алберт Бекер био је богати трговац, али и заљубљеник у музику и оперски певач аматер. Бекер је у амбијент унео дух отмености и лежерности. У лепо уређеном врту, уз шум фонтане и точења домаћег вина европске репутације, одржавале су се светковине у част музике и живота.
Пре извесног времена власник виле постала је компанија „Ецоагри” која јој је променила назив у „Вила Даница”. Наслоњена на ограду виле, држећи цигарету у руци, једна жена нам открива: „Кажу да је Бабић из Вршца, из Хемофарма, власник виле. Нема ту никога сад. Понекад дођу, доносе прасиће, доводе куваре, праве вечере и журке, свега ту буде...”
Недалеко од центра налази се католичко гробље, а одмах иза њега и јеврејско. Постојали су планови да се католичко гробље у Белој Цркви након Другог светског рата преоре што је био случај у неким војвођанским местима, те да се на том плацу подигну зграде. Супруга главног партизанског команданта за Белу Цркву била је Чехиња и она је лобирала да се то не догоди, па су зграде подигнуте недалеко, са друге стране пута.
На интернету налазим вест да су се активисти СНС Бела Црква организовали и у марту прошле године, ван било какве изборне кампање, о свом трошку уређивали католичко гробље, фарбали ограду, чистили смеће, косили траву. Редак и свакако хвале вредан пример ангажовања политичких странака за опште добро на теми која не доноси пуно политичких поена.
Деценијама запуштено, гробље је на иницијативу мештанина Беле Цркве Емануел Веверица очишћено и уређено у лето 2020. Новац за уређење обезбедила је организција ЕСЈФ Еуропеан Јењисх Цеметериес Инитиативе са седиштем у Кијеву, а радове је извело ЈП „Белоцрквански комуналац”. Међутим, трава се од тада очигледно није уредно косила па су надгробни споменици поново зарасли.
На иницијативу Емануела Веверице, пре готово три године Фондација „Чувари“ са седиштем у Сент Андреји код Будимеште на челу са заступником Иштваном Хангачијем извела је радове на рестаурацији Немачког ратног војног гробља са гробницима погинулих аустроугарских војника из Првог светског рата, које се налази у јужном делу Римокатоличког гробља на алеји Нера.
Очију твојих да није
Белој Цркви, за разлику од неких других места у Војводини, нема мурала посвећених вођама навијачких група. Велики мурал у Улици Јована Цвијића приказује неколико знаменитих личности са подручја Војводине - Милеву Марић, Пају Јовановића, Јована Стерију Поповића и Михајла Пупина и Васа Попу са реченицама у „облачићима” исписаним на различитим светским језицима.
Недалеко, на зиду Гимназије је и мурал Милана Милосављевића – Дерокса посвећен Радовану Перићу (1950-1999) једном од хероја са Кошара. У Железничком парку налази се и мурал, рад једне француске уметнице посвећен славном песнику Васку Попи рођеном у селу Гребенац у белоцркванској општини са називом његове можда најлепше песме, неки кажу и најлепше љубавне поеме на српском језику - „Очију твојих да није...”
Мађарска фондација финансирала је комплетну рестаурацију и обнову меморијалног комплекса Немачког ратног војног гробља, чишћење, заштиту споменика и њихове враћање у првобитно стање.
Немачко ратно војно гробље са споменичким обележијима страдалих за време Првог светског рата (1914-1918) настало је радом једног белоцркванског женског добротворног и хуманитарног удружења и освештано је 1922. на пригодном церемонијалу.
На католичком гробљу прошле године коначно је обновљен и надгробни споменик славног Белоцркванина Леонарда Бема ко је био први цивилни градоначелник Беле Цркве после укидања Банатске војне границе 1872. Био је градоначелник у два мандата, историчар, археолог, колекционар, нумизматичар, врсан виноградар. Први који на простору Јужног Баната проучава археологију и бави се археолошким ископавањима. Био је суоснивач најстаријег музеја у Војводини 1877. у Белој Цркви којем је поклонио велики број предмета пронађених на тлу општине. Године, 1861. објављена му је у Лајпцигу „Историја Тамишког Баната” у два тома, а нешто касније објавио је историје Беле Цркве и Панчева. Остао је упамћен по томе што је саставио и чувао у својој збирци чувена Дупљајска колица из бронзаног доба (око 1500 .п.н.е) која су пронађена у околини Дупљаје.
Део виле Даница-Трајан, чији власници су били прачни пар Трајан Попеску (1851-1927) и Даница Бокшар (1866-1933), данас је Дом за децу без родитељског старања Вера Радивојевић.
Зграда је подигнута у последњој деценији 19. века. Трајан Попеску био је председник среског суда у Белој Цркви, врло утицајна личност онога времена. Био је један од чланова који су основали Румунско певачко друштво у Белој Цркви док је његова супруга Даница била начелница Добротворне задруге Српкиња од 1914. до 1922. и почасна председница задруге Српкиња.
Зграда региментске музичке школе подигнута је 1841. Изграђена за потребе обуке музичара и војног лименог музичког оркестра 14. Српско-банатске регименте смештене у Белој Цркви. Била је то прва и најстарија српска музичка установа за образовање војних музичара у овом делу Баната. Након Првог светског рата зграда је претворена у касарну Обилић. После Другог светског рата служила је као седиште јавних фирми које су 90-тих година пропале и од тада је запуштена.
Преко пута ње је Официрска касарна подигнута 1874. као двоспратно здање за потребе официрског руководећег персонала Аустро-угарске војске. Задесила је иста судбина као зграда музике школе.
Вила „Ристић” била је власништво др Ристић Велимира (1867-1949), сина чувеног Белоцркванина Михајла Х. Ристића (1829-1897). Деда Велимира Ристића, Христифор Хаyи-Ристић (1794-1837) био је власник првог српског хотела у Белој Цркви на углу Главне и Венделинијеве улице.
Велимир је био доктор права, адвокат, председник Окружног суда у Белој Цркви, бавио се адвокатуром до 1941, одликован је орденом Белог орла 1921. године. Вила је подигнута око 1900. године у улици Јована Поповића, некадашња Шилерова, где постоји и данас. Позната је и под називом вила „Бабић” пошто је једно време власник виле био др Будислав Бабић по коме локална болница носи име.
Роберт Чобан
