Напуштајући зграду Народног музеја у Панчеву, у холу сам уочио неколико наоко неупадљивих камених комада од којих сваки крије занимљиву причу.
Табла са 10 Божијих заповести последњи је остатак некада грандиозне панчевачке синагоге, сличне оној која је сачувана у Новом Саду.
Једна од најлепших грађевина у Банату зидана је у тада актуелном стилу сецесије од 1907. до 1909, према пројекту архитекте Карла Фењвеша из Будимпеште, и уз помоћ градитеља Фердинанда Шеца из Панчева. Јевреји у Панчеву, као и у осталим градовима у тадашњој Угарској, нису се ни по чему разликовали од осталих грађана. Између два светска рата, били су лекари, адвокати, професори, занатлије, уметници, инжењери, трговци. Пред сам почетак Другог светског рата, у Панчеву је живело око 600 Јевреја а Холокауст је преживела неколицина њих па мала јеврејска заједница није имала снаге за обнову синагоге и одлучује да је прода. Власници храма и плаца 1955. постају фризери из Панчева, Михајло Оравец и Борислав Стојков. Нажалост, њен највећи део је већ следеће године срушен, са циљем да се искористи плац за зидање стамбених зграда. 2007, преостале делове синаноге захватио је пожар који је у потпуности уништио. Тако је ова плоча у холу музеја остала као последње сведочанство о једној напредној заједници коју су уништили нацисти а њену богомољу са земљом сравнили њихови суграђани без свести о каквој је културној баштини реч.
Други комад камена сведочи о још једном несталом споменику који је пре Другог светског рата доминирао панчевачким централном тргом. Реч је о делу постамента некадашњег споменика краљу Петру Првом Ослободиоцу који је 1932. подигнут у центру Панчева.
1941. Немци су споменик, рад вајара Петра Палавичинија склонили у порту Успенске цркве док су постамент оставили на тргу. После рата комунисти су претопили споменик а делови постамента завршили су на разним локацијама.
По киши одлазимо до оближње Успенске цркве која је подигнута у периоду од 1801. до 1810. године и заједно са репрезентативним околним грађевинама сведочи о славној прошлости овог града.
Црква, једна од три највећа барокна православна храма у Војводини је изграђена добровољним прилозима добротвора међу којима је био и Карађорђе Петровић, као једнобродна грађевина у духу барока, са наглашеним елементима класицизма.
Сликана декорација иконостасне преграде из 1832. прва је велика наруyбина Константина Данила. Аутори једног од најрепрезентативнијих дрворезбарских дела српског класицизма су браћа Јанић из Арада. Радове у гипсу је извео Андреј Шнајдингер из Титела.
Пут нас даље води на угао улица Радомира Путника и Цара Лазара. Ту се налази Кип Светог Флоријана, заштитиника од пожара и патрона ватрогасаца који је поставље и освештан 4. маја 1813. године, након катастрофалног пожара у Доњој вароши. Свети Флоријан, представљен фигуром римског војника одевеног у хитон с дугачким плаштом пребаченим преко рамена и кацигом с перјаницом на глави, заштитник је не само ватрогасаца, већ и пивара, димничара, војника и сапунyија.
Још један светац има своју скулптуру у јавном простору у Панчеву. На угао старе Вајфертове пиваре 2015. је после чак 18 година рестаурације враћен је споменик Јану Непомуку, католичком свецу, заштитнику од поплава. Још 1726. године Хабзбуршка монархија прогласила га је за патрона банатске провинције.
Стижемо на старо православно гробље, обилазимо ожалошћену родбину једног покојника који се сахрањује баш на Бадњи дан и према упутствима једне пријатељице тражимо гроб Константина Смирнова.
Руски генерал рођен 1854. у Одеси, Смирнов је у историју ушао као командант одбране луке Порт Артур у Руско-јапанском рату 1904. Наиме, након Боксерског устанка у Кини (1900-1901) када су стране силе интервенисале, Руси су одбили да напусте луку Порт Артур у Манyурији. Деветог фебруара 1904. Јапанци су под окриљем ноћи торпедама изненада напали руску флоту усидрену у луци Порт Артур, на готово идентичан начин као Американце у Перл Харбору 37 година касније. Генерал Смирнов је после Октобарске револуције заједно са многим Белим Русима побегао у Краљевину СХС, сместио се у Панчеву где је од упале плућа и умро 1930.
Док се враћамо ка Београду колега Златко инсистира да погледам и Преображењску цркву тик уз реку Тамиш. Свакако једна од најлепших православних цркава у Војводини које нису израђене у барокном стилу.
Подизана је између 1873. и 1878, на месту цркве с почетка 18. века, према пројекту архитекте Светозара Ивачковића. За главне неимарске послове ангажовани су Фрања Ерлмајер из Београда и Михајло Томић из Панчева. Иконостасну преграду, изведену према пројекту Милорада Рувидића и Бранка Таназевића, осликао је 1911. Урош Предић у духу академског реализма.
Док се по киши возимо преко Панчевачког моста, коментаришемо како је овај банатски град тако близу Београду а тако мало о њему знамо и тако ретко га посећујемо.
Роберт Чобан
