Поред градске топлане, односно сомборског Јавног комуналног преудзећа „Енергана“, која својим не тако давно изграђеним погонима топлотном енергијом снабдева неких 4.000 корисника користећи као основни енергент земни гас, велик број Сомбораца користи исти енергент за чију набавку нема потребе обилазити бројне дрваре, већ „само“ имати довољну количину новаца у кућном буyету, али је зато највећи број становника града и околних насеља „осуђен“ на потрагу за што повољнијим складиштем огрева.
Цене зависе од складишта на коме се потражи спас од предстојећих јесењих и зимских ниских температура, па није реткост да кубик тврдог огревног дрвета, односно букве и цера, кошта и целих 6.000 динара у шта је урачуната сеча на потребну меру као и превоз до куће купца. Домаћину тек предстоји да се и сам озноји цепајући облице или пак да издвоји додатних двестотинак динара за овај посао, али и то под условом да успе да пронађе неког ко жели да се бави овим мукотрпним мануелним послом. Ипак, већина дрвара је умерена када је цена тврдог огревног дрвета у питању, па се кубик буковог дрвета може пронаћи и за 5.800 или стотинак динара више, уз такође урачунат превоз и сечу. Поједини продавци излазе у сусрет купцима, па није редак пример да поједини од њих дају своју робу и „на чекове“, односно на плаћање одложено на неколико месеци, баш као што је то обичај у случају набавке огревног дрвета преко синдикалних или организација пензионера.
Они који користе угаљ су се овог лета нашли у немалом проблему, пошто на већини стоваришта влада несташица овог енергента. Када се извесне, по правилу мање количине и појаве у слободној продаји, цена од 8.500 динара за тону лигнита, 9.500 за угаљ „станари“, 13.500 за сушени или чак 14.000 за тону угља „бановићи“ делују потпуно обесхрабрујуће за кориснике оваквог енергента, који су, како сведоче и на самим складиштима, обично у познијим годинама и са скромним примањима.
У тржишној борби за муштеријама, легалне сомборске дрваре и складишта додатну муку муче заправо највише са „дивљим“ продавцима огревног дрвета, који, њихова је процена, месечно испоруче Сомборцима око 25 камиона са неких 1.200 кубика разног дрвета. Ова нелегална продаја готово тренутно, на неколико дана „заблокира“ продају на регистрованим складиштима, која уредно плаћају све државне дажбине, те их опет неминовно пребаце кроз ценовник крајњим потрошачима.
- Како је могуће да нерегистровани продавци несметано и без икакве контроле превале огроман пут од, на пример, Новог Пазара до Сомбора и овде са камиона, потпуно нелегално, продају дрво које нема, за нас обавезујући, чекић-печат шумара - питају се овдашњи регистровани продавци огревног дрвета, наглашавајући да је суседна Суботица, ригорозним инспекцијским надзором, врло брзо стала у крај „дивљим“ продавцима из шумовитих крајева Србије и Босне и Херцеговине.
Како је све већи проблем управо таквом слоју становништва да пронађе неког ко ће да исцепа њихова, тешком муком плаћена, дрва или унесе угаљ у шупе, све већи број њих се одлучује за нови облик грејања, односно прелазак на грејање на пелет. Додуше са ценом од 200 евра за једну тону ни овај енергент се на први поглед не чини превише доступан, али ако се има у виду да је његова употреба далеко погоднија за старије и немоћне, при чему и не захтева обавезну куповину свих количина ођедном, пелет за огрев постаје све траженија роба у Сомбору. Пошто је ово цена за пелет прављен од отпадног тврдог дрвета, додатно се може уштедети уколико се домаћинство одлучи за куповину пелета произведеног од сламе соје, која има изузетну калоричност, а приде се све чешће производи у самом Сомбору, па му нижу цену од 120 евра диктирају и минимални трошкови транспорта.
Текст и фото: М. Миљеновић
