А како и не би, кад исту слику, без обзира на локалну власт, гледају пуне четири деценије. Не обазиру се локалне власти на жалбе, молбе и протесте суграђана из поменуте улице.
Улица је изграђена половином 70-их година прошлог века. Са једне стране су лепо уређене приватне куће, а са друге друштвени станови у низу и три четвороспратнице. Око сваког стамбеног објекта је лепо уређена зелена површина. Можда је и најлепша улица у Бечеју, уједно и најмирнија, јер је слепа, и у њој су аутомобили само оних који ту станују или им неко дође у госте. Међутим, овде приликом изградње није постављен завршни слој на коловозу, па се постојећи брзо хаба и сваке године се крпи у пролеће и јесен. Дуж пар стотина метара улице има неколико стотина „закрпа“ и још толико мањих рупа које вапа за закрпама, па аутомобилске гуме имају прави тест еластичности вожњом по таквом коловозу.
Иако је било довољно простора, приликом изградње улице нису постављени тротоари, те су пешаци приморани да се крећу коловозом. А он је толико похабан, да је асфалтна маса између шљунка нестала, па се сада хода као по шљунковитој плажи. Изузев кломпи са дебелим дрвеним ђоном, у било којој другој обући сваки каменчић се осети.
Када би се обрачунало колико је новца и труда утрошено на крпљење рупа два пута годишње током четири деценије, јасно би се видело да би далеко исплативије било да је постављен стандардни завршни слој.
В. Јанков
